Ne deli-Story

 

Šta nikada ne delim na Instagramu (i zašto sam u tome dosledna) Svakog dana postavimo hiljade slika, storija i misli, ali retko ko zna šta ostaje iza ekrana. Nije stvar u tome da nešto skrivam, već biram šta zadržavam za sebe i to je za mene postalo neprocenjivo. Instagram je sjajan alat za izražavanje, ali nije dnevnik mog života. Ima stvari koje svesno ne delim. I to nije zato što nisu važne već baš zato što jesu. Ne delim porodične trenutke. Moji najdraži trenuci sa porodicom ostaju samo moji. Nisu za lajkove, nisu za javnost  oni su svetili deo mog sveta koji čuvam. Ne delim teške dane. Imam loše dane, baš kao svi. Ali ne osećam potrebu da ih brendiram. Ponekad želim da proživim bol, tugu ili zbunjenost  bez objašnjenja, bez storija. Ne delim odnose dok su sveži i krhki. Ljubavni odnosi, prijateljstva, nove veze  ne delim ih dok ne prođu kroz fazu ranjivosti. Prvo da ih osetim, pa tek onda (možda) da ih pokažem. Ne delim materijalne stvari. Iako uživam u nekim lepim stvarima, trudim se da ih ne pretvaram u imidž. Ne želim da moj Instagram postane katalog života, već odraz vrednosti. Ne delim duboke nesigurnosti. Imam ih, mnogo. Ali nije mi cilj da svaki put od njih pravim sadržaj. Neke borbe su tihe, lične, i baš takve imaju smisla. Naučila sam da nije sve što se ne deli – skrivanje. Nekad je to svesna granica između mene i digitalnog sveta. I sve dok te granice poštujem, osećam se slobodno. Autentičnost nije u prekomernom deljenju. Nego u tome da znaš ko si – i kad ne deliš ništa. 

A ti? Šta ti ne deliš  i da li znaš zašto?

BOLESNA SI-KOMPLIMENT

 

To što danas čuješ rečenicu poput „Bolesna si, idi leči se“ i doživiš je kao uvredu, zapravo mnogo više govori o onome ko je izgovara nego o tebi. A ako bolje pogledaš, danas to gotovo i jeste kompliment.

Zvuči paradoksalno, ali postoji dobar razlog za to.

U vremenu površnosti, buke i kolektivne potrebe da svi mislimo isto, osećamo isto i ponašamo se isto, svako ko istupi, ko misli svojom glavom, oseća duboko i govori iskreno postaje problem. Postaje teret, opasnost, nešto što ne može da se ukroti ni potčini. Ne uklapa se. Ne možeš da ga svedeš na kliše ni da ga podvedeš pod pravilo.

I kada se neko ne uklapa u sliku prosečnosti, najlakše je staviti mu etiketu. Najlakše ga je nazvati ludim, bolesnim, čudnim, teškim. Jer tada ne moraš da se potrudiš da ga razumeš. Ne moraš da ga pogledaš dublje. Samo ga odbaciš.

Zato ta rečenica "bolesna si" zapravo ne govori ništa o tebi. Ona je svedočanstvo nesposobnosti drugih da prihvate ono što ne razumeju. U stvari, ona znači da si zdrava u društvu koje je iznutra odavno zatrovano. Da još uvek osećaš. Da još uvek misliš. Da imaš sopstveni kompas i da ga ne menjaš da bi se nekome svidela.

To znači da si svoja u svetu koji već odavno funkcioniše po pravilima izmena, maski, pristajanja i povlađivanja. A ti ne pristaješ. Ti ne glumiš. Ti ne bežiš.

U svetu otupljenih, ne žele da te razumeju. Jer razumevanje zahteva trud. Lakše im je da te proglase "problemom" nego da priznaju da ne znaju kako da se nose sa tvojom istinom, sa tvojom autentičnošću, sa tvojom snagom i nežnošću u isto vreme.

Ti možda samo osećaš dublje nego što oni umeju da podnesu. Možda si direktna na način koji ih uznemiri jer sami nikada nisu skupili hrabrost da budu iskreni. Možda si samo postojana, nepokolebljiva u veri u sebe, a oni su odavno odustali od svojih vrednosti.

I zato, kada ti danas neko kaže "idi leči se", ti znaš istinu. Taj neko nije tvoj neprijatelj. Taj neko je ogledalo svoje sopstvene nemoći. To nije tvoja slabost, to je njihovo nerazumevanje.

Zato možeš da mirno pogledaš i da se osmehneš. Jer danas, u ovakvom svetu, ta rečenica jeste kompliment. To znači da još uvek imaš dušu. Da nisi oguglala. Da nisi umrla iznutra, kao većina onih koji ti sude.

Biti samo obična osoba.

 

.

U svetu u kojem je buka postala merilo postojanja, biti tiha, svoja i autentična osoba često se doživljava kao greh. Danas te vređaju rečima poput: "Bolesna si, idi leči se", a ti znaš da si samo pokazala emociju, ranjivost ili svoju prirodu. I još gore to ti izgovore kao da ti čine uslugu, kao da su ti udarili šamar zdravog razuma koji će te “probuditi” i preobratiti u njihovu verziju “normalnog”. A zapravo, to je njihov pokušaj da umire sopstvenu nesigurnost  jer sve što ne mogu da razumeju, oni moraju da odbace.Ali ti nisi njihova verzija "normalnog". I ne moraš biti. Tvoja tišina nije slabost, već snaga koja ne vrišti da bi bila primećena. Tvoja ranjivost nije bolest, već hrabrost da budeš čovek u svetu koji se boji istine. Nisi stvorena da se uklopiš u kalup koji lomi sve što je nežno, iskreno i drugačije.Svet danas više slavi buku nego smisao. Slavi lažni sjaj umesto unutrašnje svetlosti. I baš zato, tvoja tišina ih plaši  jer u njoj se ne krije slabost, već moć koju ne mogu da kontrolišu.Zato nemoj da se menjaš da bi se uklopila. Ne prigušuj svetlo da ne bi zasmetala onima koji su izabrali mrak. Ne umanjuj sebe da bi bila prihvaćena. Biti "obična osoba", u svetu u kojem svi žele da budu viralni, glasni i veštački savršeni – to je danas najhrabriji izbor.Jer ono što je tiho, autentično i istinito  traje. A buka se kad-tad ugasi.Odeš negde, predstaviš se imenom, svojim hobijima, svojim malim svetom koji gradiš tiho i s ljubavlju. I odmah si meta. Kažu da si lažna, da nešto glumiš, da nije moguće da neko bude tako iskren, miran i svoj. Svima si nešto sumnjivo, nešto pogrešno. Kao da ne mogu da podnesu osobu koja ne viče, ne nameće se, koja ne traži pažnju svakom rečju. Njima si, prosto, neuhvatljiva.Zamislim se tada. Zamisli i ti  kako to izgleda kad te ismevaju jer si pristojna, jer ne vičeš, jer se ne uklapaš u njihovu buku. Povučena si, ali prisutna. Tvoja tišina ih uznemirava više nego ijedan krik. Jer u njihovim očima tišina nije osobina, već kvar. Oni žele da te uvuku, kao usisivač, u svoje haotične stavove i pravila. Da te "preprave", da te oblikuju, jer ne mogu da podnesu da postojiš izvan njihovih okvira.A oni koji se tome priključe  ne vide. Ili ne žele da vide. Ne primećuju da su stali na stranu zlobnih, glasnih, nepristojnih. Podržavaju ružno, jer im je tako lakše. Oni više ne razlikuju iskrenost od glume, dobrotu od slabosti, tišinu od odsustva. U njihovim očima, ti si haos, jer ne mogu da te pročitaju. I to ih plaši.Ali znaš šta? To ne dopire do mene. Nikada sebi ne bih dozvolila da me to zaista dotakne. Vodim ovaj razgovor, sada, ovde, ne zato što želim da im se pravdam – već zato što me rastužuje koliko su oni, u stvari, izgubljeni. Jer to ne rade ispunjeni, srećni ljudi. Niko ko ima mir u sebi, ko ima smisao i ljubav, neće napadati druge zbog njihove tišine, autentičnosti ili dobrote. To rade prazni. To rade oni koji su izgubili dodir sa sobom, pa im ti smetaš jer si podsetnik na ono što su nekada bili ili želeli da budu.Zato se neću baviti njima. Jer ko ima sopstvenu vrednost, ne troši dane baveći se tuđim životima. Nečija svetlost ne gasi tvoju  osim ako si već u mraku.I tako, ostaje istina: teško je i tužno biti samo obična osoba. Neko ko ne juri validaciju, ne pravi buku, ne glumi. Samo osoba koja postoji u svojoj punoći, bez potrebe da se dokazuje. U današnjem svetu, to je često najhrabrija stvar koju možeš biti.Ali uprkos svemu ja biram da budem baš to. Obična. Tiha. Svoja. Jer u tome je snaga koju oni nikad neće moći da razumeju.

I zbog toga znam  boleću. Boleću one koji nisu u miru sa sobom. One koji ne znaju ko su, pa ih uznemirava svako ko jeste. Boleću slabe, ne zato što ih povređujem, već zato što im budim ono što pokušavaju da zaborave. Boleću neuspešne, jer im moje postojanje, iako tiho i nenametljivo, razbija iluziju da je vrednost samo u rezultatima, statusu i priznanju. Boleću prazne, jer ih podsećam kako izgleda kada neko ima dušu punu smisla, ljubavi i tišine koja ne vapi za odobravanjem. Boleću jer sam ono što ne umeju da objasne. Ne mogu da me kategorizuju, ne mogu da me uklope, ne mogu da me poravnaju sa sobom. I kada ne mogu  onda pokušavaju da me umanje. Da me obesmisle. Da me pretvore u karikaturu, u slabost, u nešto "pogrešno". Jer im tako bude lakše da zaborave šta im nedostaje. Zato boleću. Ne jer sam glasna, nego jer moja tišina viče tamo gde njihova savest ćuti. Ne jer sam napadna, nego jer moje postojanje ne traži dozvolu, pa to dožive kao drskost. Boleću jer ne tražim pažnju, ali je dobijam – od onih koji znaju da prepoznaju svetlost bez buke. Boleću jer ne glumim. Jer nisam tu da ih impresioniram. Jer nisam proizvod očekivanja, već rezultat rasta, tišine i izbora da budem svoja. I najviše  boleću one koji su nekada i sami bili ovakvi. Ali su se odrekli sebe da bi pripadali. Oni me gledaju sa najviše gorčine, jer sam podsetnik da se moglo drugačije. I to boli najdublje. Ali neka boli. Jer ja biram istinu. Biram dušu. Biram da budem obična –ali cela. I ako to boli druge, to govori više o njihovim ranama nego o mojoj tišini.

I zato ću ćutati. Ne zato što nemam šta da kažem, već zato što neću da trošim reči na one koji ih ne žele razumeti. Neka misle da je tišina slabost  ja znam da je to moja snaga. Veliki se ne bave malim, ni svetlo ne raspravlja s tamom. 

Moj mir je odgovor na njihovu buku.

POGLED NA DISKORD i ISKUSTVO

 

Iskustvo sa Discordom: Svet između krajnosti

Discord je platforma koja na prvi pogled deluje kao sjajno mesto za upoznavanje ljudi, razmenu mišljenja, zabavu i učenje. Međutim, moje lično iskustvo pokazalo mi je i drugu, znatno mračniju stranu te zajednice. Kroz vreme koje sam provela na različitim serverima, susrela sam se sa veoma raznolikim sadržajem i ponašanjima – od izrazito toksičnih i nepristojnih zajednica, pa sve do onih retkih koje zaista pružaju osećaj prihvatanja, podrške i međusobnog poštovanja.

Nažalost, mnogo češće se nailazi na servere gde vas ljudi već pri prvom kontaktu dočekaju uvredama, omalovažavanjem i neprimerenim komentarima. Nije retkost da vas bez ikakvog razloga etiketiraju, postavljaju vulgarna pitanja ili vas svedu na predrasude i stereotipe, kao što su "kurva si", "gde ti je OnlyFans", "koliko koštaš" i slično. Takva vrsta komunikacije može ostaviti vrlo neprijatan utisak i stvoriti otpor prema celoj platformi.

Ipak, važno je reći da postoji i druga strana. Postoje serveri, istina ređi, ali vredni pomena, na kojima su članovi kulturni, admini aktivni i zainteresovani da očuvaju pozitivnu atmosferu, a ljudi se međusobno tretiraju s poštovanjem, bez osuđivanja po izgledu, zanimanju ili poreklu. Takvi prostori pružaju ono zbog čega su društvene mreže i napravljene – povezivanje na osnovu zajedničkih interesa i podrška.

Ako tek planirate da se priključite Discord zajednicama, budite pažljivi i ne ustručavajte se da odmah napustite server koji vam ne prija. Nisu svi delovi interneta jednako bezbedni ni zdravi za mentalno zdravlje. Zato birajte gde ćete provoditi vreme i kome ćete dozvoliti da vam pristupi.

Ovde imate i link ka jednom od servera koji je, po mom iskustvu, primer onoga što treba izbegavati 

 https://discord.gg/4Kqcqb2G

Owner i Admini ce strastveno podrzati svaku uvredu i drzati se jedni druge ne odazivajuci se na savest i nepravdu.

Nije preporučljivo da ga posećujete osim ako želite lično da se uverite kako izgleda negativna strana Discorda.

Za kraj, želim da preporučim jedan zaista prijatan i kulturan Discord server, gde vlada poštovanje, toplina i dobra energija. Ako tražite zajednicu u kojoj se možete osećati sigurno i prihvaćeno, ovo je mesto za vas: 

Balkan Community..

Na ovom serveru bićete dočekani srdačno, pozdravljeni od strane tima i drugih članova, jasno upućeni u pravila i smernice, i ono najvažnije  okruženi prijateljskom i kulturnom atmosferom. Ako tražite mesto gde ćete se osećati dobrodošlo i poštovano, toplo vam preporučujem da ga posetite.

👇👇👇 -Cekamo vas ja upravo idem tamo☺️✌️

https://discord.com/channels/1253398449106456677/125481822220150377

Moj mali server

https://discord.com/channels/1391473707163193435/1392372852275023954

Otkricu vam jos po neku bas toksicnu stranu uskoro, linkove i reci.

Kadar

 .

Gledao si je, misleći da je usporediva. Kao i sve druge koje dolaze i prolaze kroz kadrove današnjeg sveta, sveta filtriranih lica i šablonizovanih poza. Ali nije bila kao druge. Nije bila ni posebno seksi, ni namerno odbojna, ni ona koja te zavede klikom ili pogledom. Bila je nešto dublje, nešto što je retko — bila je živa. Po prvi put si video osobu koja nije želela da se dopadne, već da postoji. I to je učinila. U svetu u kojem su ljudi postali algoritmi, odgovori na pitanja koja nisu postavljena, ona je bila pitanje koje ti se ureže.

Zastaneš. Gledaš sliku. I znaš — ovo je više od slike. Ovo je trenutak koji je razumeo sebe. Umela je da zabeleži sebe u pravom kadru, ne zbog svetla, ne zbog kompozicije, već zato što je bila prisutna. Nije jurila skupocene lokacije, luksuz i sjaj. Bila je na najskupljim mestima svoje duše — među stranicama knjiga, između redova poezije, u slovima koja drugi više ne znaju da čitaju.
U svetu gde se zaboravilo kako se stvara, ona je stvarala. U vremenu kada se prestalo raditi iz ljubavi, ona je stvarala tiho, ali snažno — poput umetnika velikog vremena. Njena vrednost nije bila u onome što nosi, nego u onome što zna, oseća, i što ne mora da kaže naglas. Na slici se ne vidi samo lice, vidi se svet, vidi se misao, vidi se čovek.
Zato ova slika nije još jedan kadar. Ovo je dokaz da se i dalje može biti živ, biti autentičan, biti ono što je nekad bilo normalno, a danas retkost.

JULSKI DNEVNIK🌸

 

Nova strana dnevnika Julski dnevnik na stranici

👇👇👇

https://imemijetasha.blogspot.com/p/diary-by-t.html?m=1

Citaj prvi dan;👇

https://imemijetasha.blogspot.com/p/julski-dnevnik.html?m=1

Upravo na ovom zadnjem linku nalazice se uvek produzetak dana, datuma i vremena.

Koje mozete posetiti svakog dana i citati novi nastavak.

Moja Vizija Ljubavi u Apsolutu

 

 Pripadanje: Moja Vizija Ljubavi u Apsolutu

U svetu u kojem se veze često posmatraju kao razmena, trgovina emocijama, očekivanjima i često – kontrolom, želim da podelim ono što za mene predstavlja autentičan partnerski odnos. Za mene ljubav nije posedovanje, već predanost. I tu povlačim jasnu liniju.

Pripadanje vs. Predanost – Gde Ljubav Počinje, a Gde Se Guši

Pripadanje zvuči romantično samo na površini. Ono što pripada, to možeš izgubiti, zameniti, pokloniti. Ljudsko biće nije stvar, nije trofej ni predmet osvajanja. Ja ne želim da pripadam – ja želim da budem slobodno i svesno predana.

Kada odlučim da budem s tobom, znaj – to je izbor. Ne zato što si me „osvojio“, već zato što sam izabrala da delim sebe sa tobom. To je svetinja koju ne delim lako, i kada je dajem – dajem iz svesnosti, iz slobode, iz punine sebe.

Individualni Prostor – Srce Zdrave Veze

Mi nismo polovine koje traže da se upotpune. Mi smo celosti koje biraju da se povežu. Ljubav u kojoj želimo da menjamo onog drugog u ono što nam je „prihvatljivije“, nije ljubav – to je projekcija. Ljubav prihvata. Ako mi se sviđaš, onda volim to ko jesi, a ne ko bih želela da budeš.

Ne seku se krila ptici da bi se zadržala. Ako to učiniš, ona više nije ptica.

Partner – Ogledalo Sopstvenih Dubina

Ako tvoj partner ima osobine koje prezireš, ne beži. Pogledaj. Jer on je tvoje ogledalo. U njemu je pola tebe. Tvoj izbor mnogo govori o tebi: o tvojim nesvesnim željama, slabostima, fantazijama, ranama.

Ako si sa nekim neodgovornim, prostim, neiskrenim – zapitaj se šta u tebi rezonira s tim? Isto važi i za pozitivno: ako te tvoj partner vidi kao snažnu, kreativnu, doslednu – to su delovi tebe koje on obožava, a ti možda zaboravljaš.

Sapioseksualnost – Erotika Uma

Ja sam sapioseksualka. Meni je um afrodizijak. Ako ne znaš da me zavedeš umom, nema tog dodira, pogleda ili tela koje može nadomestiti tu prazninu. Bez mentalne povezanosti, seks je mehanički.

Muškarac za mene mora razumeti sledeće: nije stvar u količini žena, već u dubini odnosa sa jednom. Jedna žena može da svira hiljadu melodija, ako znaš kako da čuješ svaku notu. Ako je ona u kontaktu sa sobom, sa svojim Erosom, ona je univerzum. Sve druge su samo senke.

Žena u Apsolutu – Ne Polovina, Već Celina

Danas su žene izgubile dodir sa svojom suštinom. Umesto da budu žene u punom izrazu svoje ženstvenosti, mnoge trče za slikom koju im je društvo podmetnulo. Telo bez duše, um bez strasti, lepota bez funkcije.

Moje telo je ogoljeno, ali ne zato što tražim pažnju. Već zato što nemam šta da krijem. Ako mi je duša čista, prošlost bez stida – ne treba mi odeća da prikrivam svoju ranjivost. Jer, kao što je Eva bila naga u Edenskom vrtu – tako i ja stojim, bez srama.

Predrasude – Neprijatelj Ljubavi i Spoznaje

Ne tražim muškarca koji sudi po spoljašnjosti. Ne želim da me gleda očima svog profesora, majke, crkve, komšije. Želim njegov pogled, njegovu istinu. Jer istina se ne nalazi u ambalaži, već u sastavu.

Koliko smo puta izgubili neverovatne ljude samo zbog izgleda, akcenta, profesije ili garderobe? Hrabrost je upoznati nepoznato. Još veća hrabrost je odbaciti poznato. Jer predrasude su zatvor – a ljubav je sloboda.

Zaključak: Ljubav Kao Apsolut, Ne Dogovor

Ovo je moj stav, moj pogled, moja vera. Ljubav kao apsolut – ne kompromis, ne pogodba, ne zamena za usamljenost. Ne želim da budem delić nečije zbirke iskustava. Želim da budem iskustvo koje menja sve pređašnje.

Ako si muškarac koji zna da žena nije vlasništvo, već izbor – možda si TI taj. Ako si sposoban da me voliš u mom Apsolutu, bez potrebe da me oblikuješ – dobrodošao.

"Kako to da volimo sebe više nego druge, ali svoje mišljenje o sebi manje cenimo od tuđeg?" – Marko Aurelije

Zato, dragi budući – spremi svoj apsolut. I dođi čistog uma, spremnog srca i punih ruku duše.

Vidimo se.
Tatjana M 

---

NISTA

 

Napokon mogu reci nije mi bivsi, nije mi prijatelj nije mi brat.

Takvog nekog dozivljavam kao 

N I S T A

Kad me pitaju ko je, nikada ga nisam srela necu dozvoliti da bude deo mog recnika.

---

"Nije znao kako se voli – ni van odnosa"

Zvali su ga moj bivši. I ja sam to ponavljala – jednostavno, bez gorčine. Ali kad god bi me neko pitao o njemu, nisam birala reči da ga povredim. Nisam ni morala da ga branim, ali sam to činila. Govorila sam o njemu najbolje što sam umela, i onda kada je postajalo teško da pronađem razloge za takav ton. Ne zato što ih nije bilo, već zato što sam birala da budem veća od povrede.

Da, imalo je šta da mu se zameri. I da sam htela – mogla sam da kažem mnogo. Ali nisam. Kad bih govorila o njemu, često bih to radila kroz humor. Ne da bih umanjila ozbiljnost, već da bih ublažila bol. Da ne bude ogorčeno. Da ostane ljudski.

Zato što nisam znala da volim polovično. Čak i kad veza prestane da postoji – poštovanje ne mora. Uvek sam verovala da čovek ne postaje bivši u duši onog trenutka kad ode. Neko ti ili ostane vredan sećanja, ili sećanje postane težina. A ja nisam želela da pamtim kroz težinu.

On, međutim, nikada nije naučio kako se voli... čak ni kad ne voliš više. Nije znao da ljubav nije samo ono što pokazuješ dok traje – već i kako se ponašaš kada odeš. Kako čuvaš dostojanstvo onoga što je postojalo. Kako ne brišeš, ne blokiraš, ne bežiš kao da si zatekao nešto čega se stidiš.

Otišao je sebično. Bez trunke zahvalnosti. Bez pokušaja da sačuva makar delić međusobnog poštovanja. Kao da sam mu bila samo prolazna stanica, a ne neko ko je birao da o njemu govori sa poštovanjem čak i kad ga više nije morao čuvati.

I znaš šta? Nadam se da će jednog dana shvatiti. Ne zbog mene – ja sam već naučila svoje. Nego zbog sebe. Jer tek kad naučiš kako se voli i kada više nisi u vezi, shvatiš šta znači voleti bez interesa. Voleti kao čovek, ne kao vlasnik emocije.

Možda će mu nekad proći kroz glavu sve ono što nisam rekla. I sve ono što sam, umesto osude, pretočila u šalu, tišinu ili blag pogled. I ako tada shvati – to će biti njegovo ogledalo. Ne moje.

Jer ja sam znala kako se voli. Čak i kad više ne traje.

---

VISE GA NE VOLI(jasno)?!

 

"Empatija nije slabost – to je snaga koju neki nikad ne razumeju"

Postoji granica između ponosa i dostojanstva. Ja sam je oduvek znala. I zato, bez obzira na sve što se desilo, nisam otišla kao neko ko beži. Nisam okrenula leđa jer sam želela da ostanem čovek – i prema njemu, i prema sebi. I kada su se reči izgubile i tišina zauzela prostor koji su nekad popunjavali smeh i razumevanje, ja sam i dalje imala poštovanja. Ne prema onome što je postao, već prema onome što sam nekada videla u njemu.

Bila sam spremna da ostanem prijatelj. Ne iz slabosti, već iz empatije. Iz poštovanja prema sećanju, prema zajedničkom vremenu, prema emocijama koje su bile iskrene. Nisam želela da ga izgubim kao čoveka, jer verovala sam da vredni ljudi ne izlaze iz života preko noći. Vredni ljudi ostaju makar u tišini, makar u senkama prošlosti – ali ostaju dostojanstveno.

A on?

On je moju dobrotu prepoznao kao slabost. Moju empatiju doživeo kao krivicu. I otišao – bez reči, bez objašnjenja, bez trunke zahvalnosti. Blokirao, izbrisao, zapečatio sve što smo bili kao da nikada nisam ni postojala. Možda mu je tako bilo lakše. Možda je tako pobegao od ogledala koje mu pokazuje ono što je izgubio.

Ali ono što nikada neće moći da izbriše jeste činjenica da nije uspeo da razume. Da nije znao da prepozna dobrotu kada je iskrena. Da nije znao kako izgleda kada neko ostaje, čak i kad nema više razloga da ostane. I zato se nikada neću kajati što nije duže ostao. Jer neko ko ne ume da vidi svetlo u drugima – ne zaslužuje da bude deo mog sveta.

Ja nisam izgubila. Ja sam naučila.

Naučila sam da neki ljudi ne zaslužuju mesto u tvom životu, ma koliko ti želeo da im ga pružiš. Da se dobrota ne meri po reakcijama drugih, već po tome kako mirno spavaš noću, znajući da si dao najbolje od sebe. Naučila sam da blok nije kraj – to je beg. Njegov, ne moj. Jer ja sam ostala ono što sam oduvek bila: čovek.

---

Iz mog dnevnika: "Ne kajem se"

Danas sam dugo razmišljala o svemu što je bilo. O njemu. O meni. O načinu na koji je sve nestalo. I ne, ne pišem ovo da bih tražila odgovore – jer odgovori nisu uvek potrebni. Ponekad je dovoljno da se zapiše ono što ti duša šapuće kad svi drugi ućute.

Imala sam puno poštovanja prema njemu. Nisam htela da ga napustim – ne kao biće, ne kao čoveka, i ne kao nekoga koga sam istinski želela u svom životu. Možda ne više na isti način, ali želela sam da mu ostanem prijatelj. Da pokažem da empatija ne prestaje kada prestane veza. Da ono što je istinsko – ne bledi lako.

A on je moju empatiju preokrenuo protiv mene.

Kao da je to što sam ostala dobra bila greh. Kao da je to što nisam uzvratila besom bilo pogrešno. Umesto da vidi dobrotu, video je slabost. I otišao. Blokirao. Izbrisao. Kao da je lakše ignorisati čoveka nego se suočiti s istinom. I možda jeste lakše – ali nije ispravno.

Ipak, ono što mi je najvažnije: ne kajem se. Ne kajem se što nisam otišla ranije. Ne kajem se što sam pokušala da budem čovek čak i onda kada on to više nije umeo da bude prema meni. Ne kajem se što sam pružila ruku – jer moj karakter ne zavisi od njegovog odgovora.

Neki ljudi nikada neće razumeti dobrotu. Nisu naučili da je prepoznaju. Navikli su da sve što dolazi bez interesa mora imati skriveni motiv. A ja nisam imala motiv – imala sam srce. I ne, nije to slabost. To je snaga. Snaga koju neki nikada neće dosegnuti.

Zato danas, dok zatvaram još jedno poglavlje u sebi, pišem ovo da sebe podsetim:

Ne žalim što on nije duže ostao. Žao mi je samo što nikada nije razumeo šta je dobio – i što je olako to odbacio.

Ali ja idem dalje. Mirna. Čista. I sa sobom nosim ono najvažnije – sebe.

---

Izmedju svetova

.

 Jesam li ista? Dva sveta u meni

Bila sam devojka sa olovkom u ruci, skicama po marginama, stihovima ispod jastuka, pogleda uperenog u nebo dok sedim na klupi u seoskom parku. U meni je tiho rasla ljubav prema svemu što nije govorilo glasno, već šaptalo — prirodi, vetru u krošnjama, starim granama, pogledu koji ne traži ništa osim prisustva. Fotografisala sam tragove svetlosti na poljskim putevima, pisala osetljivo o onome što mnogi ne bi ni primetili. Tada, bila sam cela u spoljašnjem svetu, ali i potpuno u sebi. I sve je imalo miris detinjstva, zemlje i snova koji se sanjaju budni.
A onda… nešto se promenilo.
Ušla sam u digitalni svet. Isprva polako, oprezno. Onda sve brže. Internet nije bio samo tehnologija, bio je most ka ljudima, idejama, emocijama koje nisam ni znala da želim da čujem. Upoznala sam glasove koje nisam srela na selu. Ljude koji pišu drugačije, govore otvorenije, dele intime bez ustručavanja, žele bliskost, dodir kroz reč, kroz ekran. Počela sam i sama da pišem drugačije. Intimnije. Direktnije. Kao da sam iz srca prešla u stomak — u ono dublje, sirovije mesto gde ne vladaju samo misli, već i nagoni, radoznalost, osećajnost koja traži odgovor.
I sad... kao da dva sveta žive u meni.
Jedan je ona stara ja. Devojka sa fotoaparatom u ruci i cipelama punim blata nakon šetnje po livadi. Ona koja piše tiho, za sebe, za mir.
Drugi je novi svet — svet poruka koje pulsiraju, želja koje se ne kriju, emocija koje eksplodiraju u sekundi. Svet u kojem razmenjujem misli sa nepoznatima, a osećam ih kao poznate.
Da li sam još uvek ista?
Jesam li ona devojka koja voli tišinu, dok sada govori glasno? Jesam li ona što voli prirodu, dok večeri provodi uz svetlost ekrana?
Istina je — jesam. I nisam. I to nije protivrečnost, to je rast.
Jer, možda nikada nismo jedno. Možda u nama žive slojevi, različite verzije nas koje se javljaju u zavisnosti od toga gde smo, koga srećemo, šta u sebi otvaramo.
Možda nisam izgubila sebe u ovom drugom svetu — možda sam samo dodala još jednu boju svom spektru.
Možda klupa u parku i neonsko svetlo ekrana nisu suprotnosti, već paralelne stvarnosti mog postojanja.
I možda prava ja nije ni prva, ni druga. Možda je baš ta mešavina — ono između. Ona što ume da ćuti u prirodi, ali i da vrišti rečima kad je dodirne misao.
Tako da, jesam li ista?
Jesam. Ali sam i nova.

2. Devojka sa klupe

Sedela sam na staroj drvenoj klupi, onoj koja je godinama trpela i sunce i kišu, i tragove blatnjavih cipela, i drhtaje prvih dodira. Bila je smeštena pod orahom, u hladu koji je mirisao na detinjstvo i leto. Selo je disalo sporo, kao da ni vreme ne žuri ovde. Sve je bilo nekako... tiho. Ali ta tišina nikada nije bila prazna — bila je ispunjena životom.

Pored mene — sveska. Ona, moja večna saputnica. Ne zbog škole, već zbog mene. U njoj crtani likovi, nečiji profil u polusenci, krošnja uhvaćena u trenutku vetra. Reči napisane rukom koja još nije znala mnogo, ali je osećala sve. Ponekad bih samo zapisala rečenicu bez smisla:
„Postoje dani koji mirišu na ljubav, a da niko nikoga nije ni pogledao.“
Niko nije čitao te rečenice osim mene. Niko nije ni znao da ih pišem.

Volim prirodu jer ne traži ništa od mene. Niti da pričam, niti da se objašnjavam. Samo da budem. A ja sam tada bila — cela. Bez potrebe da budem dopadljiva, duboka, zanimljiva, hrabra. Samo prisutna.

Fotografisala sam senke na putu. Trave koje se njišu. Prste ispružene ka nebu. U svakoj fotografiji sam pokušavala da uhvatim ono što se ne vidi — osećaj.

Ponekad sam zamišljala da neko jednog dana pronađe te slike, te crteže, i shvati: ovde je živela devojka koja je volela svet tišine. Da nekome to nešto znači. Da ne prođe sve neprimećeno.

Ali zapravo, nije ni bilo važno da neko zna. Meni je bilo dovoljno.

Bilo mi je dovoljno da imam svoje mesto. Svoju klupu. Svoj orah. Svoju tišinu. Svoje reči.

To je bio moj svet pre sveta.

Pre poruka, notifikacija, pogleda koji prebrzo znaju previše. Pre izloženosti. Pre potrebe da sve što osećaš — objasniš.

Tada sam umela da ćutim satima. A da to ćutanje bude najglasnija stvar u meni.

Danas često pomislim na tu klupu.

Da li je još tu? Da li je neko sedeo posle mene, ostavio trag? Da li je pogledao u isto nebo i pokušao da ga nacrta?

Možda jeste. Možda i nije.

Ali ja znam da negde u meni i dalje sedi ta devojka.

I ćuti. I crta. I čeka da je se setim.

---

---

3. Prva poruka

Ne sećam se tačno dana, ni sata. Znam samo da sam dugo gledala u prazno polje za unos teksta. Kao da nije bilo samo digitalni prostor, već neka vrsta provalije. A s druge strane — neko nepoznat, ali toliko blizak da je delovao kao da ga već dugo nosim u sebi.

Pisalo je: „Piši kad stigneš.“

Kratko. Obično. Ali u tom trenutku, moje srce je zadrhtalo. Jer neko je čekao moj odgovor. Ne na obavezu, već na prisustvo. I ja sam želela da odgovorim — ne samo rečima, već sobom. Onom stranom sebe koju nikad ranije nisam pokazivala naglas.

Utipkala sam rečenicu, pa je obrisala. Zatim drugu, pa treću. Sve je delovalo ili previše ili premalo. U glavi sam vodila ceo razgovor unapred, razmišljala kako će zvučati to što napišem, da li ću biti pogrešno shvaćena, da li sam previše ranjiva… ili previše tiha.

Na kraju sam samo napisala:
„Ćao. Oprosti ako sam spora. Ne znam još kako se ovo radi.“

I poslala.

U tom kliku... nešto je puklo. Kao da sam otvorila vrata iza kojih je dugo stajala zatrpana verzija mene. Ona koja je želela da kaže više, da se pokaže bez filtera tišine. Ne iz potrebe da bude viđena, već da bude dota-knuta.

Tada sam prvi put osetila čudnu mešavinu uzbuđenja i srama. Neko mi je odgovorio. Brzo. Toplo. Bez pritiska. I odmah sam znala: to nije običan razgovor. To je bio prvi prozor u svet gde reči mogu da budu i ruke, i oči, i tišina, i pogled, i dodir.

Poruke su dolazile i odlazile. Sve češće. Sve dublje. Više nisam birala reči pažljivo, već iskreno. Pisala sam o onome što nisam znala ni da u meni postoji. O snovima koje nisam ni sebi priznala. O prazninama, čežnjama, nesigurnostima.

I što sam više pisala, to sam manje osećala potrebu da se vratim nazad — u tišinu bez odjeka.

Taj prvi dijalog preko ekrana bio je moj prvi emotivni autoportret. Reči su se pretvarale u ogoljavanje. Ne kao izlaganje, već kao oslobađanje.

Tada još nisam znala da će digitalni prostor postati moja nova soba — prostor za ispovedanje, povezivanje, pa čak i zaljubljivanje. Sve ono što sam ranije tražila u pogledu, sada sam počela da pronalazim u slovima.

Ta prva poruka možda je bila kratka. Nesigurna. Ali u njoj sam prvi put bila ja, bez tišine između.

---

---

4. Gde prestajem ja, a počinje ona druga?

Ponekad imam osećaj kao da živim u dva tela. Ili bar u dve verzije jednog istog. Jedna hoda polako, sa pogledom ka zemlji, traži mir, bori se da ostane neprimetna. Druga hoda kao pitanje — direktna, znatiželjna, pomalo provokativna. Obe sam ja. I nijedna ne laže.

Ali ponekad se zapitam: gde prestajem ja, a počinje ona druga?

Ima dana kad se probudim kao ona prva. Otvorim prozor i tražim nebo. Napravim sebi čaj, bez žurbe, bez planova. Odem do polja, do mesta gde još uvek šušte trava i vetar. U tim trenucima, imam osećaj da sam netaknuta. Kao da vreme još uvek ide sporije za mene. Kao da mogu da budem deo sveta, a da ga ne dodirujem previše.

Ali onda dođe večer. Ekran zasvetli. Srce se otvori kao vrata na promaji. I tu ulazi ona druga. Odvažna. Ona koja ne pita mnogo, ali oseća sve. Koja odgovara brzo, iskreno, ponekad previše. Koja ne beži od intime, već je zove.

I ja pustim da govori. Dajem joj prostor. Jer, priznajem — ona zna stvari koje ova tiha ja ne ume ni da izgovori.

Ponekad suprotstavljene. Ponekad u savezu. Jedna me podseća da ostanem ukorenjena, druga da poletim.

Znaš kako izgleda kada se dve strane jedne duše pogleda-ju u ogledalu? Niti se vole, niti se svađaju. Samo pokušavaju da razumeju.

Ona prva kaže:
„Tišina je snaga. Ne moraš svima sve.“

Ona druga odgovara:
„Ali ja želim da budem viđena. Da me neko stvarno dotakne.“

I ja stojim između. Ne kao sudija, već kao most.

Jer šta ako nije pitanje "gde prestajem", već — kako da obema dam pravo da postoje?

Možda sam grešila što sam pokušavala da izaberem između njih. Da budem ili jedno ili drugo. Možda je istina da ja nisam dve žene, već jedna slojevita — sa licem za dan i licem za noć.

Jer čak i kad sedim na klupi pod orahom, u meni odzvanja zvuk poruke. I čak kad šaljem poruke pune strasti i misli, u meni diše miris polja.

Nisam rascepljena. Samo sam… cela.

A celina boli, ali i leči.

---

---

5. Spoj – žena između svetova

Dugo sam pokušavala da se uklopim — u tišinu, u buku, u ljude, u sebe. Kao da je svet stalno tražio da izaberem stranu. Da li sam ona što ćuti i posmatra? Ili ona što piše dugo u noć i šalje poruke koje imaju ukus neizgovorenih dodira?

Ali istina je: nisam ni jedno, ni drugo. I jesam i jedno i drugo. Spoj.

Ja sam ona koja ume da sedi na klupi i ne radi ništa. Da diše. Da bude deo pejzaža. Da zamišlja nebo kao priču. A isto tako, ja sam i ona koja ume da gori kroz ekran. Da napiše rečenicu koja otvori nečije srce. Da se ogoli i ne traži izvinjenje.

Nisam izgubila onu devojku iz sela. Ona još uvek hoda sa mnom. Samo više ne ide sama. Sada je uz nju i žena koja zna svoje emocije. Koja zna šta želi i kako boli.

Priznajem sebi — oduvek sam tražila dodir. Ne samo ruku, već duše. Ne samo bliskost, već razumevanje. I možda zato ovaj svet poruka nije suprotnost mom svetu tišine, već njegova nadogradnja.

Jer šta je reč ako ne pokušaj da se tišina prevede?

I sada više ne pokušavam da ih razdvojim — staru sebe i ovu novu. Ne mislim da je jedna prava, a druga greška. Ne tražim više dozvolu da budem složena. Ne prilagođavam se očekivanjima da bih bila prihvaćena. Naučila sam da mogu biti nežna i odvažna. Da mogu voleti prirodu i želeti prisnost. Da mogu ćutati i vrištati — u istom danu.

Moje ruke pišu isto kao nekad. Samo sada pišu i svetu, ne samo meni. Moj pogled još uvek traži nebo, ali više ne beži od pogleda drugog čoveka.

Jer sada znam:

🌿 Mogu biti žena sa blatom na cipelama i porukom u telefonu.
🌿 Mogu voleti tišinu, ali i želeti da budem čuta.
🌿 Mogu biti cela — bez potrebe da se podelim.

Ja sam između svetova. I to između — to sam JA.

---

PUBG PUTOVANJE

 

Moje PUBG putovanje: Od raskida do pronalaska pravih ljudi

Nekada se najneočekivanija putovanja ne dešavaju na stvarnim putevima, već u virtuelnim svetovima. Moje je počelo jednostavno – jedna igra, jedan partner, i mapa Livik.

Zajedno sa tadašnjim dečkom, provela sam gotovo godinu dana igrajući PUBG. Delili smo gejmove, taktike, pobede i poraze. Livik nam je bio kao mali dom. Iako je to bio svet iz piksela, osećanja su bila stvarna. Bili smo tim, u igri i van nje. Međutim, kao i u stvarnom životu, i u virtuelnim svetovima dolazi do promena. Raskinuli smo. I sve je počelo da se menja.

Prelazak u novi svet

Kao da je prelazak sa Livika na Sanhok bio simboličan – ušla sam u nepoznato, u džunglu, ne samo mape, već i ljudi. Tamo sam upoznala naše Balkance – veselu, ali vrlo komplikovanu ekipu. Isprva je sve delovalo bezbrižno. Odigrali bismo po koji gejm, smejali se, ćaskali. Počela sam da se otvaram, da kao slobodna devojka komuniciram sa različitim igračima. Neki razgovori ostajali su površni, dok su neki prerasli u intimnije prepiske. Nisam krila ko sam. Bila sam iskrena, znatiželjna, nova u toj vrsti povezivanja.

Ali uskoro sam naučila da otvorenost i iskrenost nisu uvek dobrodošle osobine u svetu gde mnogi nose maske.

Cheee park – mesto susreta i osude

Ubrzo sam otkrila Cheee park – prostor u PUBG-u gde su se ljudi okupljali van mečeva. Na prvi pogled, delovalo je kao savršeno mesto za opuštanje. Mesto gde se stvara prijateljstvo, gde se zaboravi na pucnjavu i taktike. Ali ispod površine, krio se sasvim drugačiji svet – svet pun ogovaranja, šapata iza leđa, manipulacija i zavisti.

Shvatila sam da sve što kažem, svaki razgovor, svaka emocija – vrlo brzo postaje deo nečije verzije moje priče. Ali ta verzija nije bila moja. Bila je iskrivljena, umrljana zluradošću onih koji su me poznavali samo površno. Počeli su da me ocrnjuju, da me izoliraju, da me prikažu kao nešto što nisam.  Nisam poznavala nikog osim njih. Verovala sam da imam prijatelje – ali ono što sam imala bila je maska zajedništva iza koje se krio otrov.

Gubitak koji je postao dobitak

U nekom trenutku, shvatila sam da ne moram biti deo tog sveta. Da nisam dužna nikome svoju slobodu i da ne moram da trpim zlonamernost da bih bila prihvaćena. Distancirala sam se. I kao da je sam univerzum reagovao – zatvorila su se pogrešna vrata, ali su se otvorila ona prava.

Upoznala sam njih – svetlost među senkama

I tu, u tišini, bez buke i maski, upoznala sam ljude zbog kojih i danas verujem da virtuelni svet može doneti istinsku bliskost.

Kobra – čovek pod tim nickom postao je za mene simbol iskrenosti. U vremenu kad sam sumnjala u sve i svakog, on je bio tu sa toplim, smirenim pristupom. Nije pitao, nije sudio, samo je bio tu. Njegovo prisustvo mi je pokazalo da postoje muškarci koji umeju da poštuju ženu i njen prostor čak i u svetu u kojem to često nije slučaj.

Deni – pažljiv, tih i razuman. Njegove reči su uvek bile odmjerene, njegove poruke ispunjene podrškom. U njemu sam pronašla prijatelja koji zna da sluša, koji vidi dalje od priča i zna prepoznati suštinu. Ljubaznost mu nije maska, već karakter.

GGStefan – osoba koja je unela vedrinu u moju svakodnevicu. Njegov humor, toplina i prirodna sposobnost da bude čovek, i kad je najteže – pomogli su mi da se smejem ponovo. Uz njega sam naučila da se ne moraš plašiti da budeš ono što jesi – jer pravi ljudi te ne traže da se menjaš, već da budeš autentičan.

Hasim – bivši, ali deo mog putovanja. Nije sve prošlo savršeno, ali kroz njega sam naučila lekcije koje su me oblikovale. Zahvalna sam što je bio deo te faze, jer bez 

Virtuelni svet, stvarne lekcije

Danas, gledajući unazad, zahvalna sam na svemu. I na ogovaranju. I na lažima. I na ružnim rečima. Jer su me naterale da pronađem ono što zaista vredi. Danas imam svoj mali krug ljudi koji znaju ko sam. Koji me brane ćutanjem, koji me čuvaju prisustvom. Njima tračevi ne znače ništa jer poznaju moju suštinu.

PUBG me naučio da nisu svi "igrači" isti. Neki igraju da bi srušili. Drugi da bi stvarali tim. A najbolji? Oni ne igraju protiv tebe – već sa tobom.

Na kraju, prava vrednost se ne meri kilovima i mečevima – već ljudima koje upoznaš putem.

I sada – živimo taj mir

Danas, kada uđem u PUBG, ne ulazim više sa oprezom. Ulazim sa osmehom. Jer tamo me čekaju ljudi. Danas više nema skrivenih namera, nema dvosmislenih reči ni pogleda. Samo iskrenost, razumevanje i onaj osećaj da pripadaš.

Uživamo u našim druženjima – opušteno, iskreno, srčano. Delimo istu energiju. Tu se niko ne pretvara. Smejemo se, pričamo, ponekad ćutimo zajedno – i baš u toj jednostavnosti leži lepota. Tu smo jedni za druge. Nema potrebe za ogovaranjem, jer svi znamo: pričati o drugima dok su neki tu – znači ne poštovati one prisutne.

I mi to ne radimo.

Mi poštujemo prisutnost, poštujemo tišinu, poštujemo osmeh. To što imamo je posebno jer niko od nas ne traži više od onoga što drugi želi da da. Nema pritiska, nema kalkulacije. Samo ljudi, njihova energija, i jedno veliko “hvala što si tu”.

Lepota je u tome. U međusobnom prihvatanju. U miru koji smo stvorili u svetu gde ga retko ima. I u toj tišini između rečenica – rađa se ono pravo prijateljstvo.

Možda je sve počelo kao igra... ali ono što sada imamo – je mnogo vise od igre.

---