Majkl Instrument

 

Ova biografija nije samo prica

 o slavnoj zvezdi pop muzike. Ovo je pokusaj da se uhvati unutrasnji svet coveka koji je ziveo izmedju svetla reflektora i tisina sopstvene duse. Majkl Dzekson je bio decak iz Gerija, koji je sa sedam godina vec stajao na bini, ali iza njegovog talenta skrivala se prica o detinjstvu koje je izgubio, o ljubavi koju je trazio i o borbi sa sopstvenim identitetom.

Kroz biografiju  praticete njegov put: od ranih dana u porodicnom bendu, kroz svetsku slavu i pionirske albume, do trenutaka introspektivne usamljenosti i unutrasnjih borbi koje nisu bile vidljive publici.  Ne zeli da sudi, vec da pokaze coveka iza mita, umetnika koji je svojim glasom, plesom i strascu oblikovao citu eru.
Cilj ovoga nije samo da podseti na postignuca Majkla Dzeksona, vec da osvetli univerzalnu temu  potragu za sopstvenim mestom u svetu, balans izmedju stvarnosti i snova, svetlosti i senke. Njegova prica je inspiracija i upozorenje, lekcija o snazi umetnosti, ali i o ljudskoj ranjivosti.
Dok budete citali, setite se da je, iza svakog hita, iza svakog aplauza, postojala ljudska prica  prica o decaku koji je zeleo samo da bude slobodan i voljen, i koji je kroz muziku ostavio neizbrisiv trag u svetu.

                     Glas iz Gerija

Kuca u Geriju bila je mala, drvena i stalno pretesna za toliku decu. Zidovi su pamtili smeh, ali i sapat umora. Na podu se igrala braca, kotrljajuci loptu od zguzvane carape, dok se iz stare radio aparature razlivala muzika r’n’b-a.
U tom metezu, mali Majkl sedeo je u uglu i pevusio tiho, kao da mu je glas bio tajna koju nije smeo da otkrije naglas. Njegove oci, krupne i znatizeljne, pratile su ritam dok su prsti lupkali o koleno. Nije znao da to sto oseca nije obicna igra, vec plamen koji ce mu obeleziti zivot.
„Majkl!“  glas oca presece prostoriju. Deca su utihnula. Do Dzekson stajao je ispred njih, ozbiljan, s onim pogledom koji nije trpeo neposluh. „Ustani. Pokazi mi sta znas.“
Decak je ustao nesigurno, spustenih ramena. Kad je poceo da peva, tonovi su iz njega izlazili cisto, snazno, kao da se u tom malom telu skrivao ceo orkestar. Braca su se pogledala vec su znala da medju njima stoji neko drugaciji.
Majkl je osetio nesto sto nikada pre nije: dok je pevao, svet se menjao. Zidovi nisu bili tesni, pod vise nije skripao, a oci oca nisu bile hladne. Postojala je samo pesma.
Nije znao da tog trenutka, u toj maloj sobi, pocinje putovanje koje ce ga odvesti iz siromasne ulice u Geriju do stadiona punih ljudi, ali i u samoću koju nijedna pesma nece moci da razbije.

                 Prve probe

U dnevnoj sobi, nameštaj je bio sklonjen uza zid da bi ostao prostor. Do je stajao naspram sinova, kao vojni zapovednik. Njegove oci su pratile svaki pokret, svaki pogresan ton.
„Ponovo“, rekao je. Glas mu je bio kratak, hladan.
Majkl je stajao napred, najmladji medju njima, ali s glasom koji je nosio pesmu kao da je rodjen za to. Braca su se trudila da prate, da igraju sinhrono, da ne pogrese. Znoj je kapao niz cela, iako je napolju noc vec odavno rashladila vazduh.
Kad bi neko pogresio, otac bi udario po gitari ili stolu, kao znak upozorenja. Nije bilo vremena za igru. Muzika je bila ozbiljna stvar, karta za izlaz iz siromastva.
Majkl je osecao umor, noge su mu drhtale, ali kad bi otvorio usta da peva, sve drugo bi nestalo. Njegov glas je ispunjavao prostor, nosio melodiju i davao smisao svemu sto su radili.
U njegovom srcu postojala su dva sveta: jedan, gde je bio dete koje zeli da se igra i trci napolju s vrstnicima; i drugi, gde je bio pevac predodredjen da osvoji scenu. Taj drugi svet ga je vec gutao, a on je bio previse mali da shvati cenu.
Braca su ga posmatrala s divljenjem i ponekad s ljubomorom. Najmladji, a u centru paznje. Najmanji, a sa najjacim glasom.
Do je klimnuo glavom, retko, gotovo neprimetno. „Tako“, rekao je. „Sada radimo ozbiljno.“
Za Majkla, ozbiljno je znacilo kraj detinjstva, i pocetak puta koji nije mogao da zaustavi.

                  Prvi izlazak

Bila je subota uvece, vazduh gust od dima cigareta i mirisa przene hrane. Mala sala lokalnog kluba bila je puna ljudi koji su dosli da se zabave, ne znajuci da ce te noci videti nesto sto ce pamtiti zauvek.
Braca su stajala iza zavese, obucena u iste kosulje koje je majka pazljivo ispeglala. Ruke su im se znojile, srce tuklo brzo. Najvise je drhtao Majkl  bio je najmanji, jedva devet godina, i osecao je tezinu pogleda brace i strogog oca.
„Zapamti sta smo vezbali“, sapnuo mu je Tito. „Ti vodis.“
Kada su svetla prigusena, zavesa se povukla i muzika je pocela. Publika je za trenutak zanemela, iznenadjena sto na scenu izlaze deca. A onda je Majkl zakoracio napred.
U prvom trenutku glas mu je bio tih, gotovo nesiguran. Ali ubrzo se desilo nesto sto ni on sam nije umeo da objasni. Kao da je neka sila usla u njega, kao da ga je muzika podigla iznad straha. Poceo je da peva snazno, plesao je lako, kao da je scena njegova od rodjenja.
Ljudi u publici su poceli da aplauziraju, neki su ustali, smejali se i klicali. Njegov glas, decji ali snazan, obavio je prostor i pretvorio noc u caroliju.
Braca su ga pratila, s ponosom i iznenadjenjem. Oni su svirali, igrali, ali publika je gledala samo u njega.
Kad je pesma zavrsila, nastao je lom od aplauza. Majkl je stajao na sredini, zadihan, oci su mu sijale. Bio je dete koje je tog trenutka otkrilo moc scene.
Nije znao da ce mu taj aplauz postati i hrana i prokletstvo, da ce zauvek juriti za njim, trazeci ga opet i opet, sve do poslednjeg daha.

             Put ka slavi

Autobus je bio star, s tvrdim sedistima i skripavim prozorima. Po podu su se kotrljale prazne flase sode, a u uglu je stajala kutija s kostimima koje je Ketrin sama sila. Taj autobus bio je njihov dom dok su putovali iz grada u grad, iz jedne sale u drugu, cesto spavajuci na sedistima jer nisu imali za hotele.
Majkl je gledao kroz prozor, u beskrajne americke drumove. Svetla gradova su se smenjivala, a on je sanjao publiku koja ih ceka iza svake stanice. Iako je bio mali, vec je osecao da je muzika njegova sudbina, ali i da nesto iznutra polako nestaje  detinjstvo.
Na bini, braca su bila jedno. Sve je bilo tacno: koraci, osmesi, glasovi. Publika je volela njihovu energiju, ali kada bi Majkl zakoracio napred, aplauz bi uvek postajao glasniji. Ljudi su odusevljeno vikali njegovo ime, iako ga nikada nisu upoznali.
Posle nastupa, otac je merkao svaki detalj: „Ovdje si pogresio korak“, govorio bi jednom bratu. „Ti si usporio refren“, prekorio bi drugog. A onda bi pogledao Majkla i rekao samo: „Dobro.“ Retko pohvalan, ali dovoljno da mali pevac shvati  on je kljuc uspeha.
Majkl je voleo aplauze, ali je mrzeo tisinu posle njih. Kad bi se sve ugasilo, ostajao je sam sa sobom, premoren, a ipak gladan jos. U srcu je zeleo da trci napolje, da se igra u dvoristu sa decom, ali umesto toga cekala ga je nova proba, novi nastup, nova sala.
Slava je kucala na vrata, a on nije imao vremena da se zapita da li je spreman da ih otvori.
               

                 Motown
Detroitski studio bio je mali, ali ispunjen carolijom. Zidovi su bili oblepljeni fotografijama slavnih pevaca koji su vec prosli kroz to mesto, a miris cigareta i kafe mesao se s napetosti u vazduhu. Za bracu Dzekson, sve je izgledalo kao san nalazili su se u samom srcu Motowna.
Majkl je stajao iza mikrofona, jedva deset godina star, ali sa stavom koji nije licao na dete. Na drugoj strani stakla, producenti su klimali glavama, sapatom razmenjujuci reci koje nije mogao da cuje. Znao je samo jedno: svaka nota mora biti savrsena.
Kad je zapevao prve stihove, prostorija je oživela. Njegov glas je bio cist, pun emocije koja je nadmasivala njegove godine. Producenti su pogledali jedni druge  znali su da prisustvuju necemu posebnom. Nije to bio obican decak, to je bio glas buducnosti.
Singlovi su izlazili jedan za drugim, a publika je bila opijena. „I Want You Back“, „ABC“, „The Love You Save“  pesme su se penjale na vrh lista kao da je to njihovo prirodno mesto. Jackson 5 su preko noci postali senzacija, a na plakatu ispred svakog koncerta Majklovo lice bilo je u centru, uvek nasmejano, uvek svetlo.
Slava je eksplodirala. Devojcice su vristale, majke su kupovale ploce, ocevi su klimali glavama u neverici. Porodica iz Gerija, iz male kuce koja je jedva drzala zidove, postala je simbol uspeha.
Ali iza reflektora, Majkl je osecao nesto cudno. Njegovo ime odjekivalo je svuda, ali on sam je postajao sve tisi. Dok su svi slavili, on je nocu gledao kroz prozor hotelske sobe, pitajuci se zasto se osecao usamljeno kada je okruzen hiljadama ljudi.
Bio je dete koje je zelelo da bude covek, i covek koji je u sebi zeleo da ostane dete.


                 Pukotine

Hoteli su se menjali, avioni su dolazili i odlazili, publika je uvek bila nova, ali osecaj u Majklovom srcu ostajao je isti  praznina. Dok su braca spavala posle nastupa, on je sedeo kraj prozora, gledao svetla gradova i pitao se gde je njegovo pravo mesto.
Na sceni je davao sve ples, osmeh, glas. Publika je bila u transu, kriticari su pisali o cudu zvanom Jackson 5. Ali u njegovom telu, u mislima koje su postajale sve starije iako mu je tek bilo cetrnaest, tinjala je zelja za necem drugacijim.
„Oni vole tvoj glas“, govorio mu je producent u Motownu. „Ali moras pevati ovako, ovim stilom, ovim putem.“ Majkl je klimnuo, ali unutra je osecao bunt. Hteo je muziku koja je licila na njega, ne samo na ono sto su mu rekli da bude.
Braca su primecivala promenu. Na probama je bio tih, povucen, ali kada bi dosla njegova solo deonica, davao je sve. Bilo je jasno da publika gleda njega vise nego ostale. Ljubav je postajala senka  bratstvo se pretvaralo u takmicenje.
Otac je, naravno, video isto. „Ti si zvezda“, rekao mu je jednog dana, glasom u kojem se mesala strogost i ponos. „Ali ne zaboravi  ovo je porodican posao. Niko ne ide sam.“ Majkl je cutao. U srcu je znao da ce jednog dana ipak morati da krene sam, ma koliko ga to bolelo.
Dok su drugi sanjali o jos vecoj slavi, on je sanjao muziku koja bi nosila njegovu dusu, njegovu pricu. U tisini hotelske sobe, po prvi put se usudio da zamisli  Majkl Dzekson, sam na bini, bez brace, bez oceve senke. Sam, ali slobodan.


                  Off the Wall
U Los Andjelesu, studio je mirisao na novu energiju  mesavinu struje, kablova i dima iz pepeljara koje su producenti ostavljali po uglovima. Majkl je bio mrsav, tih, gotovo neprimetan kada bi ulazio, ali kad bi stao pred mikrofon, svi bi zacutali.
Tada se pojavio Kvinsi Dzekson. Stariji, iskusniji, sa ocima koje su videle sve u muzici. On nije posmatrao Majkla samo kao dete-cudo iz Motowna. Video je u njemu umetnika.
„Ti nisi samo pevac, Majkle“, rekao mu je dok su sedeli za klavirom. „Ti si instrument. Ti si melodija sama.“
Radili su nocima. Majkl je bio opsesivan svaku notu je ponavljao dok nije zvucala tacno kako je osecao u glavi. Ucestvovao je u svakom aranžmanu, trazio zvuke koji jos nisu postojali, plesao dok je snimao vokale. Nije mu bilo dovoljno da pesma zvuci dobro morala je da dise, da plese, da leti.
Kada je „Don’t Stop ’Til You Get Enough“ prvi put odsvirana u celosti, Majkl je stajao u uglu i slusao. Bio je to trenutak slobode. To vise nije bio glas decaka iz Gerija koji peva ono sto mu kazu. To je bio njegov glas, njegova muzika.
Album Off the Wall izasao je 1979. i odjednom svet je shvatio: Majkl Dzekson nije vise samo frontmen porodicnog benda. Bio je solo umetnik, nova sila, nesto sto niko do tada nije video. Kriticari su hvalili, publika je plesala, ploce su se prodavale u milionima.
Ipak, u njemu se probudio novi plamen – zelja da ide jos dalje. Uspeh mu nije bio kraj, bio je tek pocetak. Jer negde u dubini, Majkl je znao: ako je Off the Wall otvorio vrata, onda ce sledeci album srusiti zidove sveta.

                    Thriller

Studio u Zapadnom Holivudu bio je pretvoren u laboratoriju. Kabli su se vukli po podu, sintisajzeri su svetleli kao futuristicke masine, a svaki udarac bubnja zvucao je kao otkucaj buducnosti. Majkl je dolazio rano, ostajao do zore. Nije ga zanimao umor, niti dani koji su se stapali jedan u drugi. Zeleo je savrsenstvo.
Kvinsi je posmatrao s distance, pustajuci ga da istrazuje, ali uvek spreman da ga usmeri. „Majkle, moras da mislis globalno“, govorio mu je. „Nije dovoljno da osvojiš listu. Moras da osvojiš planetu.“
I tako je nastajao Thriller. Pesme su bile vise od muzike  bile su mali svetovi. „Billie Jean“, sa svojom tamnom pricom o opsesiji i lazim. „Beat It“, s gitarskim rifovima koji su razbijali granice izmedju zanrova. I, naravno, „Thriller“, himna koja je mirisala na horor film i ples u noci.
Majkl je ulozio sve glas, telo, dusu. Snimao je i plesao istovremeno, jer je verovao da pokret menja zvuk. Znao je da svaka pesma mora imati sliku, pricu, pokret.
Kada je album objavljen 1982, svet se promenio. Ploce su se prodavale u desetinama miliona. Spotovi su postali dogadjaji televizija se zaustavljala kada bi premijerno prikazala novi video. Najvise od svega, Thriller je probio zidove koje su mnogi mislili da je nemoguce srusiti: muzika crnog umetnika zauzela je tron globalne pop kulture.
Na sceni, Majkl je vladao kao kralj. Publika je vristala, mase su padale u nesvest samo da bi ga dodirnule. A on, dok je izvodio moonwalk, osecao je da klizi iznad zemlje, iznad stvarnosti.
Ali u tisini iza reflektora, znao je da sto vise leti, to je i pad opasniji. Dok je svet slavio kralja popa, on je u sebi nosio pitanje koje nikada nije prestalo da ga prati: ko sam ja kada se svetla ugase?

                

              Usamljenost iza slave

Vila u Neverlandu bila je ogromna, ali tisina u njoj bila je glasnija od svakog aplauza. Konji su pasli po imanju, ringispili su skripali, a sarena svetla svetlucala su iz neonskih lampi. Sve je izgledalo kao bajka, ali Majkl je osecao da je u toj bajci i zatočenik.
Deca su dolazila da se igraju, ali njihova radost nije mogla da ispuni prazninu u njegovom srcu. Cak i kada je bio okruzen hiljadama obozavalaca na koncertu, osecao je samoću koju niko nije mogao da dodirne.
Svaki odraz u ogledalu podsecao ga je na vreme koje nije imao: detinjstvo koje je izgubio, prijatelje koje nikada nije imao, obicne igre koje nisu postojale u njegovom svetu. Ponekad je satima sedeo sam, pricao s lutkama, zeleo da neko konacno vidi decaka unutra, a ne samo zvezdu.
Mediji su pisali o njemu bez prestanka. Svaka fotografija, svaka promena izgleda, postajala je naslovna stranica. Svaka kritika ili glasina udarala je direktno u srce. Ponekad je zeleo da nestane, da se sakrije iza zidova koji su bili istovremeno i dom i zatvor.
Ali muzika je bila uteha i prozor. Kada bi snimao, plesao ili pevao, osecao je da ipak postoji deo njega koji je slobodan. Svaka nota, svaki pokret, svaki aplauz bio je podsetnik da, makar na trenutak, svet moze da ga razume.
I tako je ziveo izmedju dve stvarnosti svetlih reflektora i tisine koju niko nije mogao da ispuni. Slava ga je ucinila poznatim, ali i zarobljenim. Bio je kralj popa, ali i decak koji nikada nije prestao da trazi dom u ljudima oko sebe.

                   Izazovi i senke
Godine su prolazile, a svet je i dalje bio ocaran Majklom. Svaka nova pesma, svaki spot, svaki plesni pokret bio je globalni dogadjaj. Ali iza svetla reflektora, senke su postajale sve dublje.
Optuzbe, glasine i stalni medijski pritisak poceli su da oblikuju njegov zivot. Svaka novinska stranica nosila je tezinu koja ga je pritiskala. Ljudi su ga voleli i mrzeli u isto vreme i to ga je plasilo vise od bilo kog kriticara ili suda.
Porodica je bila podrška, ali i izvor stresa. Otac je i dalje bio prisutan u njegovim mislima, ponekad kao mentor, ponekad kao senka strogosti. Braca su se udaljavala, a Majkl je osecao da mora sam da nosi breme svoje slave.
U studiju je trazio mir. Muzika je bila jedini prostor gde je mogao da bude sam sa sobom, gde je mogao da kontroliše svet oko sebe. Ali cak i tada, strah od greske, od osude, od neuspeha pratio ga je.
Privatni zivot je bio komplikovan i izolovan. Ljubav je delovala daleka i nerazumljiva. Svaka veza, svaki prijatelj, bio je test poverenja. Majkl je zeleo bliskost, ali se plasio da ce je svet uvek unistiti.
Ipak, i u najtezim trenucima, bio je sposoban da stvori lepotu. Svaka pesma, svaki plesni pokret bio je dokaz da, bez obzira na sve prepreke, njegova umetnost moze prevazici bol. Iako je svet video samo zvezdu, unutrasnji zivot Majkla Dzeksona bio je borba  borba izmedju deteta koje nikada nije odraslo i umetnika koji je zeleo da zauvek ostane slobodan.
              

               Poslednje godine
Vila u Holmby Hilsu bila je tiha, gotovo previse. Svetla su se gasila, a vrata studija ostajala otvorena do kasno u noc. Majkl je bio posvecen muzici, stalno trazeci savrsenstvo u svakom detalju  u pesmi, plesu, spotu. Ali telo i duh vise nisu bili isti.
Turneje su ga iscrpljivale. Avioni, hoteli, prostori prepuni obozavalaca smenjivali su se brze nego sto je mogao da dise. Iako je publika klicala i svet je bio ocaran njime, on je osecao tezinu svakog aplauza. Svaka nova pesma bila je zahtev, svaka koreografija test strpljenja i snage.
Privatni zivot bio je sve slozeniji. Prijatelji su nestajali, porodica je bila udaljena, a on je bio okruzen ljudima koji su ga vise posmatrali kao simbol nego kao coveka. Usamljenost je postajala stalna saputnica.
Ipak, unutar svega, postojala je iskra  umetnik koji je zeleo da svet postane bolje mesto kroz muziku. Svaka pesma, svaka notna linija, svaki pokret bili su deo njegovog pokusaja da izrazi ono sto recima nije mogao.
Dok je pripremao turneju „This Is It“, Majkl je bio svestan da mozda ne postoji dovoljno vremena da dostigne sve sto zeli. Ipak, stajao je pred ogledalom, vezbao pokrete, pevao note i sanjao svet u kojem bi njegovo umetnicko nasleđe zivelo zauvek.
I kada su reflektori ugasili svetlo, Majkl Dzekson ostao je simbol vecne potrage za savrsenstvom, slobodom, ljubavlju i detetom koje nikada nije prestao da trazi.

KAKO-KRITIKE?

 PITALI STE ME:

Kako podnosim mišljenja o sebi, kritike i napade

U poslu kojim se bavim, slikanju, pisanju i blogovanju, potpuno je prirodno da ljudi imaju različita mišljenja. Neki će hvaliti, neki će kritikovati, a neki će napadati bez ikakvog osnova. I to je u redu. Ljudi uvek gledaju iz svog ugla, projektuju svoje doživljaje, emocije i često svoje nesigurnosti. Moj posao nije da reagujem na sve to. Moj posao je da stvaram.

Na dnevnom, nedeljnom i mesečnom nivou imam toliko obaveza vezanih za umetnost, tekstove, slikanje, obradu i unutrašnje preispitivanje da moram pažljivo da usmeravam svoju energiju, misli i emocije. Ako bih se svaki put zaustavljala i razmišljala šta je neko rekao o meni, kako me neko vidi i da li je u pravu, vrlo brzo bih izgubila kompas. Obezvredila bih svoj rad, potcenila svoju umetnost i izneverila ljubav prema onome što radim.

Zato sam još na početku odlučila da sve ovo radim prvenstveno zbog sebe. Ne zbog potvrde ili priznanja drugih, već zbog unutrašnje potrebe da stvaram, da se izrazim, da kroz boje, reči, slike i osećanja ostavim trag. Kada nešto dolazi iz srca i iz ljubavi, ta ljubav zahteva da se prema sebi odnosim sa poštovanjem. Kritika ne sme da nadjača moj poziv, a tuđe mišljenje ne sme da umanji vrednost mog iskustva.

Naravno da postoje i one kritike koje su dobronamerne i konstruktivne. Njih uvek rado saslušam jer me podstiču da rastem, da se razvijam i da pomeram sopstvene granice. Ali velika je razlika između kritike i napada. Kritika nosi želju da pomogne, dok napad ima potrebu da umanji i povredi. Kritiku prihvatam kao dar. Napade ostavljam tamo gde pripadaju, van mog prostora stvaranja.

Umetnost mi je data kao blagoslov. I zato ne dopuštam da bilo šta spoljašnje pomuti moj pogled ili energiju. Moj fokus ostaje tamo gde pripada, na boji, na reči, na tišini između poteza i rečenica. Tamo gde sam ja najviše ja.

SENKA BEZ SNAGE

 Mnogi danas govore sa bezbedne distance. Iza profila. Iza korisničkog imena koje nije njihovo pravo ime. Bez glasa, bez lica, bez prezimena. Kritikuju, komentarišu, savetuju, dele mudrosti, a da nikada nisu stali iza svojih reči. To nije snaga, to je bekstvo. To je govor iz senke. I sve dok govorimo iz senke, svet ne može da se menja. Jer senke nikada nisu menjale stvarnost. Samo svetlo može. A svetlo podrazumeva da staneš gola, svoja, kompletna. Zato ja govorim otvoreno. Sa imenom. Sa licem. Sa prezimenom. Sa glasom. Jer kad nemaš šta da kriješ, kad nemaš od čega da bežiš, tada si slobodna. Kad znaš ko si, ne trebaš ni masku ni skrivanje. Tada tvoje reči imaju težinu. Tada tvoj pogled nosi snagu. Ja ne govorim da bih se svidela. Ne govorim da bih bila prihvaćena. Govorim jer ne mogu da ćutim. Govorim jer verujem u to što nosim. Govorim jer znam da neko ćuti upravo zbog toga što niko nije smeo da izgovori ono što i on oseća. Ja sam ta koja neće da se krije. Nije me strah. Jer pravi se nikada ne odriču tebe. Odriču te se slabi. Plšljivi. Oni koji se boje tvojeg svetla jer osvetljava njihove senke. Oni koji te ne vole jer se ne usuđuju da vole ni sebe. I zato – zašto tražiš ljubav od onih koji te ni ne vide? Zašto tražiš potvrdu od nepoznatih ljudi koji ni sami sebi nisu dovoljni? Potvrdu traži od sebe. Ljubav traži u sebi. Niko spolja ne može ti dati ono što u sebi nisi osvestila. Ako ne znaš koliko vrediš, svet ti to neće reći. Svet će ti samo pokazivati tvoje sumnje dok ih ne razbiješ. Zato prestani da se savijaš da bi te neko prihvatio. Prestani da ćutiš da bi te neko voleo. Počni da stojiš pravo, da govoriš glasno, da živiš istinito. Ne da bi se dopala već da bi bila slobodna. Sloboda ne dolazi kada svi klimnu glavom. Sloboda dolazi kada shvatiš da ti niko spolja ne treba da bi bila cela. A kad si cela  tada si nezaustavljiva.

Ne deli-Story

 

Šta nikada ne delim na Instagramu (i zašto sam u tome dosledna) Svakog dana postavimo hiljade slika, storija i misli, ali retko ko zna šta ostaje iza ekrana. Nije stvar u tome da nešto skrivam, već biram šta zadržavam za sebe i to je za mene postalo neprocenjivo. Instagram je sjajan alat za izražavanje, ali nije dnevnik mog života. Ima stvari koje svesno ne delim. I to nije zato što nisu važne već baš zato što jesu. Ne delim porodične trenutke. Moji najdraži trenuci sa porodicom ostaju samo moji. Nisu za lajkove, nisu za javnost  oni su svetili deo mog sveta koji čuvam. Ne delim teške dane. Imam loše dane, baš kao svi. Ali ne osećam potrebu da ih brendiram. Ponekad želim da proživim bol, tugu ili zbunjenost  bez objašnjenja, bez storija. Ne delim odnose dok su sveži i krhki. Ljubavni odnosi, prijateljstva, nove veze  ne delim ih dok ne prođu kroz fazu ranjivosti. Prvo da ih osetim, pa tek onda (možda) da ih pokažem. Ne delim materijalne stvari. Iako uživam u nekim lepim stvarima, trudim se da ih ne pretvaram u imidž. Ne želim da moj Instagram postane katalog života, već odraz vrednosti. Ne delim duboke nesigurnosti. Imam ih, mnogo. Ali nije mi cilj da svaki put od njih pravim sadržaj. Neke borbe su tihe, lične, i baš takve imaju smisla. Naučila sam da nije sve što se ne deli – skrivanje. Nekad je to svesna granica između mene i digitalnog sveta. I sve dok te granice poštujem, osećam se slobodno. Autentičnost nije u prekomernom deljenju. Nego u tome da znaš ko si – i kad ne deliš ništa. 

A ti? Šta ti ne deliš  i da li znaš zašto?

BOLESNA SI-KOMPLIMENT

 

To što danas čuješ rečenicu poput „Bolesna si, idi leči se“ i doživiš je kao uvredu, zapravo mnogo više govori o onome ko je izgovara nego o tebi. A ako bolje pogledaš, danas to gotovo i jeste kompliment.

Zvuči paradoksalno, ali postoji dobar razlog za to.

U vremenu površnosti, buke i kolektivne potrebe da svi mislimo isto, osećamo isto i ponašamo se isto, svako ko istupi, ko misli svojom glavom, oseća duboko i govori iskreno postaje problem. Postaje teret, opasnost, nešto što ne može da se ukroti ni potčini. Ne uklapa se. Ne možeš da ga svedeš na kliše ni da ga podvedeš pod pravilo.

I kada se neko ne uklapa u sliku prosečnosti, najlakše je staviti mu etiketu. Najlakše ga je nazvati ludim, bolesnim, čudnim, teškim. Jer tada ne moraš da se potrudiš da ga razumeš. Ne moraš da ga pogledaš dublje. Samo ga odbaciš.

Zato ta rečenica "bolesna si" zapravo ne govori ništa o tebi. Ona je svedočanstvo nesposobnosti drugih da prihvate ono što ne razumeju. U stvari, ona znači da si zdrava u društvu koje je iznutra odavno zatrovano. Da još uvek osećaš. Da još uvek misliš. Da imaš sopstveni kompas i da ga ne menjaš da bi se nekome svidela.

To znači da si svoja u svetu koji već odavno funkcioniše po pravilima izmena, maski, pristajanja i povlađivanja. A ti ne pristaješ. Ti ne glumiš. Ti ne bežiš.

U svetu otupljenih, ne žele da te razumeju. Jer razumevanje zahteva trud. Lakše im je da te proglase "problemom" nego da priznaju da ne znaju kako da se nose sa tvojom istinom, sa tvojom autentičnošću, sa tvojom snagom i nežnošću u isto vreme.

Ti možda samo osećaš dublje nego što oni umeju da podnesu. Možda si direktna na način koji ih uznemiri jer sami nikada nisu skupili hrabrost da budu iskreni. Možda si samo postojana, nepokolebljiva u veri u sebe, a oni su odavno odustali od svojih vrednosti.

I zato, kada ti danas neko kaže "idi leči se", ti znaš istinu. Taj neko nije tvoj neprijatelj. Taj neko je ogledalo svoje sopstvene nemoći. To nije tvoja slabost, to je njihovo nerazumevanje.

Zato možeš da mirno pogledaš i da se osmehneš. Jer danas, u ovakvom svetu, ta rečenica jeste kompliment. To znači da još uvek imaš dušu. Da nisi oguglala. Da nisi umrla iznutra, kao većina onih koji ti sude.

Biti samo obična osoba.

 

.

U svetu u kojem je buka postala merilo postojanja, biti tiha, svoja i autentična osoba često se doživljava kao greh. Danas te vređaju rečima poput: "Bolesna si, idi leči se", a ti znaš da si samo pokazala emociju, ranjivost ili svoju prirodu. I još gore to ti izgovore kao da ti čine uslugu, kao da su ti udarili šamar zdravog razuma koji će te “probuditi” i preobratiti u njihovu verziju “normalnog”. A zapravo, to je njihov pokušaj da umire sopstvenu nesigurnost  jer sve što ne mogu da razumeju, oni moraju da odbace.Ali ti nisi njihova verzija "normalnog". I ne moraš biti. Tvoja tišina nije slabost, već snaga koja ne vrišti da bi bila primećena. Tvoja ranjivost nije bolest, već hrabrost da budeš čovek u svetu koji se boji istine. Nisi stvorena da se uklopiš u kalup koji lomi sve što je nežno, iskreno i drugačije.Svet danas više slavi buku nego smisao. Slavi lažni sjaj umesto unutrašnje svetlosti. I baš zato, tvoja tišina ih plaši  jer u njoj se ne krije slabost, već moć koju ne mogu da kontrolišu.Zato nemoj da se menjaš da bi se uklopila. Ne prigušuj svetlo da ne bi zasmetala onima koji su izabrali mrak. Ne umanjuj sebe da bi bila prihvaćena. Biti "obična osoba", u svetu u kojem svi žele da budu viralni, glasni i veštački savršeni – to je danas najhrabriji izbor.Jer ono što je tiho, autentično i istinito  traje. A buka se kad-tad ugasi.Odeš negde, predstaviš se imenom, svojim hobijima, svojim malim svetom koji gradiš tiho i s ljubavlju. I odmah si meta. Kažu da si lažna, da nešto glumiš, da nije moguće da neko bude tako iskren, miran i svoj. Svima si nešto sumnjivo, nešto pogrešno. Kao da ne mogu da podnesu osobu koja ne viče, ne nameće se, koja ne traži pažnju svakom rečju. Njima si, prosto, neuhvatljiva.Zamislim se tada. Zamisli i ti  kako to izgleda kad te ismevaju jer si pristojna, jer ne vičeš, jer se ne uklapaš u njihovu buku. Povučena si, ali prisutna. Tvoja tišina ih uznemirava više nego ijedan krik. Jer u njihovim očima tišina nije osobina, već kvar. Oni žele da te uvuku, kao usisivač, u svoje haotične stavove i pravila. Da te "preprave", da te oblikuju, jer ne mogu da podnesu da postojiš izvan njihovih okvira.A oni koji se tome priključe  ne vide. Ili ne žele da vide. Ne primećuju da su stali na stranu zlobnih, glasnih, nepristojnih. Podržavaju ružno, jer im je tako lakše. Oni više ne razlikuju iskrenost od glume, dobrotu od slabosti, tišinu od odsustva. U njihovim očima, ti si haos, jer ne mogu da te pročitaju. I to ih plaši.Ali znaš šta? To ne dopire do mene. Nikada sebi ne bih dozvolila da me to zaista dotakne. Vodim ovaj razgovor, sada, ovde, ne zato što želim da im se pravdam – već zato što me rastužuje koliko su oni, u stvari, izgubljeni. Jer to ne rade ispunjeni, srećni ljudi. Niko ko ima mir u sebi, ko ima smisao i ljubav, neće napadati druge zbog njihove tišine, autentičnosti ili dobrote. To rade prazni. To rade oni koji su izgubili dodir sa sobom, pa im ti smetaš jer si podsetnik na ono što su nekada bili ili želeli da budu.Zato se neću baviti njima. Jer ko ima sopstvenu vrednost, ne troši dane baveći se tuđim životima. Nečija svetlost ne gasi tvoju  osim ako si već u mraku.I tako, ostaje istina: teško je i tužno biti samo obična osoba. Neko ko ne juri validaciju, ne pravi buku, ne glumi. Samo osoba koja postoji u svojoj punoći, bez potrebe da se dokazuje. U današnjem svetu, to je često najhrabrija stvar koju možeš biti.Ali uprkos svemu ja biram da budem baš to. Obična. Tiha. Svoja. Jer u tome je snaga koju oni nikad neće moći da razumeju.

I zbog toga znam  boleću. Boleću one koji nisu u miru sa sobom. One koji ne znaju ko su, pa ih uznemirava svako ko jeste. Boleću slabe, ne zato što ih povređujem, već zato što im budim ono što pokušavaju da zaborave. Boleću neuspešne, jer im moje postojanje, iako tiho i nenametljivo, razbija iluziju da je vrednost samo u rezultatima, statusu i priznanju. Boleću prazne, jer ih podsećam kako izgleda kada neko ima dušu punu smisla, ljubavi i tišine koja ne vapi za odobravanjem. Boleću jer sam ono što ne umeju da objasne. Ne mogu da me kategorizuju, ne mogu da me uklope, ne mogu da me poravnaju sa sobom. I kada ne mogu  onda pokušavaju da me umanje. Da me obesmisle. Da me pretvore u karikaturu, u slabost, u nešto "pogrešno". Jer im tako bude lakše da zaborave šta im nedostaje. Zato boleću. Ne jer sam glasna, nego jer moja tišina viče tamo gde njihova savest ćuti. Ne jer sam napadna, nego jer moje postojanje ne traži dozvolu, pa to dožive kao drskost. Boleću jer ne tražim pažnju, ali je dobijam – od onih koji znaju da prepoznaju svetlost bez buke. Boleću jer ne glumim. Jer nisam tu da ih impresioniram. Jer nisam proizvod očekivanja, već rezultat rasta, tišine i izbora da budem svoja. I najviše  boleću one koji su nekada i sami bili ovakvi. Ali su se odrekli sebe da bi pripadali. Oni me gledaju sa najviše gorčine, jer sam podsetnik da se moglo drugačije. I to boli najdublje. Ali neka boli. Jer ja biram istinu. Biram dušu. Biram da budem obična –ali cela. I ako to boli druge, to govori više o njihovim ranama nego o mojoj tišini.

I zato ću ćutati. Ne zato što nemam šta da kažem, već zato što neću da trošim reči na one koji ih ne žele razumeti. Neka misle da je tišina slabost  ja znam da je to moja snaga. Veliki se ne bave malim, ni svetlo ne raspravlja s tamom. 

Moj mir je odgovor na njihovu buku.

POGLED NA DISKORD i ISKUSTVO

 

Iskustvo sa Discordom: Svet između krajnosti

Discord je platforma koja na prvi pogled deluje kao sjajno mesto za upoznavanje ljudi, razmenu mišljenja, zabavu i učenje. Međutim, moje lično iskustvo pokazalo mi je i drugu, znatno mračniju stranu te zajednice. Kroz vreme koje sam provela na različitim serverima, susrela sam se sa veoma raznolikim sadržajem i ponašanjima – od izrazito toksičnih i nepristojnih zajednica, pa sve do onih retkih koje zaista pružaju osećaj prihvatanja, podrške i međusobnog poštovanja.

Nažalost, mnogo češće se nailazi na servere gde vas ljudi već pri prvom kontaktu dočekaju uvredama, omalovažavanjem i neprimerenim komentarima. Nije retkost da vas bez ikakvog razloga etiketiraju, postavljaju vulgarna pitanja ili vas svedu na predrasude i stereotipe, kao što su "kurva si", "gde ti je OnlyFans", "koliko koštaš" i slično. Takva vrsta komunikacije može ostaviti vrlo neprijatan utisak i stvoriti otpor prema celoj platformi.

Ipak, važno je reći da postoji i druga strana. Postoje serveri, istina ređi, ali vredni pomena, na kojima su članovi kulturni, admini aktivni i zainteresovani da očuvaju pozitivnu atmosferu, a ljudi se međusobno tretiraju s poštovanjem, bez osuđivanja po izgledu, zanimanju ili poreklu. Takvi prostori pružaju ono zbog čega su društvene mreže i napravljene – povezivanje na osnovu zajedničkih interesa i podrška.

Ako tek planirate da se priključite Discord zajednicama, budite pažljivi i ne ustručavajte se da odmah napustite server koji vam ne prija. Nisu svi delovi interneta jednako bezbedni ni zdravi za mentalno zdravlje. Zato birajte gde ćete provoditi vreme i kome ćete dozvoliti da vam pristupi.

Ovde imate i link ka jednom od servera koji je, po mom iskustvu, primer onoga što treba izbegavati 

 https://discord.gg/4Kqcqb2G

Owner i Admini ce strastveno podrzati svaku uvredu i drzati se jedni druge ne odazivajuci se na savest i nepravdu.

Nije preporučljivo da ga posećujete osim ako želite lično da se uverite kako izgleda negativna strana Discorda.

Za kraj, želim da preporučim jedan zaista prijatan i kulturan Discord server, gde vlada poštovanje, toplina i dobra energija. Ako tražite zajednicu u kojoj se možete osećati sigurno i prihvaćeno, ovo je mesto za vas: 

Balkan Community..

Na ovom serveru bićete dočekani srdačno, pozdravljeni od strane tima i drugih članova, jasno upućeni u pravila i smernice, i ono najvažnije  okruženi prijateljskom i kulturnom atmosferom. Ako tražite mesto gde ćete se osećati dobrodošlo i poštovano, toplo vam preporučujem da ga posetite.

👇👇👇 -Cekamo vas ja upravo idem tamo☺️✌️

https://discord.com/channels/1253398449106456677/125481822220150377

Moj mali server

https://discord.com/channels/1391473707163193435/1392372852275023954

Otkricu vam jos po neku bas toksicnu stranu uskoro, linkove i reci.