https://share.temu.com/okS0Ez8Er1B
Ako kupujete na Temu mozete koristiti moj promo kod: ALG179453 za dodatne popuste.
PITALI STE ME:
Kako podnosim mišljenja o sebi, kritike i napade
U poslu kojim se bavim, slikanju, pisanju i blogovanju, potpuno je prirodno da ljudi imaju različita mišljenja. Neki će hvaliti, neki će kritikovati, a neki će napadati bez ikakvog osnova. I to je u redu. Ljudi uvek gledaju iz svog ugla, projektuju svoje doživljaje, emocije i često svoje nesigurnosti. Moj posao nije da reagujem na sve to. Moj posao je da stvaram.
Na dnevnom, nedeljnom i mesečnom nivou imam toliko obaveza vezanih za umetnost, tekstove, slikanje, obradu i unutrašnje preispitivanje da moram pažljivo da usmeravam svoju energiju, misli i emocije. Ako bih se svaki put zaustavljala i razmišljala šta je neko rekao o meni, kako me neko vidi i da li je u pravu, vrlo brzo bih izgubila kompas. Obezvredila bih svoj rad, potcenila svoju umetnost i izneverila ljubav prema onome što radim.
Zato sam još na početku odlučila da sve ovo radim prvenstveno zbog sebe. Ne zbog potvrde ili priznanja drugih, već zbog unutrašnje potrebe da stvaram, da se izrazim, da kroz boje, reči, slike i osećanja ostavim trag. Kada nešto dolazi iz srca i iz ljubavi, ta ljubav zahteva da se prema sebi odnosim sa poštovanjem. Kritika ne sme da nadjača moj poziv, a tuđe mišljenje ne sme da umanji vrednost mog iskustva.
Naravno da postoje i one kritike koje su dobronamerne i konstruktivne. Njih uvek rado saslušam jer me podstiču da rastem, da se razvijam i da pomeram sopstvene granice. Ali velika je razlika između kritike i napada. Kritika nosi želju da pomogne, dok napad ima potrebu da umanji i povredi. Kritiku prihvatam kao dar. Napade ostavljam tamo gde pripadaju, van mog prostora stvaranja.
Umetnost mi je data kao blagoslov. I zato ne dopuštam da bilo šta spoljašnje pomuti moj pogled ili energiju. Moj fokus ostaje tamo gde pripada, na boji, na reči, na tišini između poteza i rečenica. Tamo gde sam ja najviše ja.
Šta nikada ne delim na Instagramu (i zašto sam u tome dosledna) Svakog dana postavimo hiljade slika, storija i misli, ali retko ko zna šta ostaje iza ekrana. Nije stvar u tome da nešto skrivam, već biram šta zadržavam za sebe i to je za mene postalo neprocenjivo. Instagram je sjajan alat za izražavanje, ali nije dnevnik mog života. Ima stvari koje svesno ne delim. I to nije zato što nisu važne već baš zato što jesu. Ne delim porodične trenutke. Moji najdraži trenuci sa porodicom ostaju samo moji. Nisu za lajkove, nisu za javnost oni su svetili deo mog sveta koji čuvam. Ne delim teške dane. Imam loše dane, baš kao svi. Ali ne osećam potrebu da ih brendiram. Ponekad želim da proživim bol, tugu ili zbunjenost bez objašnjenja, bez storija. Ne delim odnose dok su sveži i krhki. Ljubavni odnosi, prijateljstva, nove veze ne delim ih dok ne prođu kroz fazu ranjivosti. Prvo da ih osetim, pa tek onda (možda) da ih pokažem. Ne delim materijalne stvari. Iako uživam u nekim lepim stvarima, trudim se da ih ne pretvaram u imidž. Ne želim da moj Instagram postane katalog života, već odraz vrednosti. Ne delim duboke nesigurnosti. Imam ih, mnogo. Ali nije mi cilj da svaki put od njih pravim sadržaj. Neke borbe su tihe, lične, i baš takve imaju smisla. Naučila sam da nije sve što se ne deli – skrivanje. Nekad je to svesna granica između mene i digitalnog sveta. I sve dok te granice poštujem, osećam se slobodno. Autentičnost nije u prekomernom deljenju. Nego u tome da znaš ko si – i kad ne deliš ništa.
A ti? Šta ti ne deliš i da li znaš zašto?
To što danas čuješ rečenicu poput „Bolesna si, idi leči se“ i doživiš je kao uvredu, zapravo mnogo više govori o onome ko je izgovara nego o tebi. A ako bolje pogledaš, danas to gotovo i jeste kompliment.
Zvuči paradoksalno, ali postoji dobar razlog za to.
U vremenu površnosti, buke i kolektivne potrebe da svi mislimo isto, osećamo isto i ponašamo se isto, svako ko istupi, ko misli svojom glavom, oseća duboko i govori iskreno postaje problem. Postaje teret, opasnost, nešto što ne može da se ukroti ni potčini. Ne uklapa se. Ne možeš da ga svedeš na kliše ni da ga podvedeš pod pravilo.
I kada se neko ne uklapa u sliku prosečnosti, najlakše je staviti mu etiketu. Najlakše ga je nazvati ludim, bolesnim, čudnim, teškim. Jer tada ne moraš da se potrudiš da ga razumeš. Ne moraš da ga pogledaš dublje. Samo ga odbaciš.
Zato ta rečenica "bolesna si" zapravo ne govori ništa o tebi. Ona je svedočanstvo nesposobnosti drugih da prihvate ono što ne razumeju. U stvari, ona znači da si zdrava u društvu koje je iznutra odavno zatrovano. Da još uvek osećaš. Da još uvek misliš. Da imaš sopstveni kompas i da ga ne menjaš da bi se nekome svidela.
To znači da si svoja u svetu koji već odavno funkcioniše po pravilima izmena, maski, pristajanja i povlađivanja. A ti ne pristaješ. Ti ne glumiš. Ti ne bežiš.
U svetu otupljenih, ne žele da te razumeju. Jer razumevanje zahteva trud. Lakše im je da te proglase "problemom" nego da priznaju da ne znaju kako da se nose sa tvojom istinom, sa tvojom autentičnošću, sa tvojom snagom i nežnošću u isto vreme.
Ti možda samo osećaš dublje nego što oni umeju da podnesu. Možda si direktna na način koji ih uznemiri jer sami nikada nisu skupili hrabrost da budu iskreni. Možda si samo postojana, nepokolebljiva u veri u sebe, a oni su odavno odustali od svojih vrednosti.
I zato, kada ti danas neko kaže "idi leči se", ti znaš istinu. Taj neko nije tvoj neprijatelj. Taj neko je ogledalo svoje sopstvene nemoći. To nije tvoja slabost, to je njihovo nerazumevanje.
Zato možeš da mirno pogledaš i da se osmehneš. Jer danas, u ovakvom svetu, ta rečenica jeste kompliment. To znači da još uvek imaš dušu. Da nisi oguglala. Da nisi umrla iznutra, kao većina onih koji ti sude.
