Jedno poglavlje

Od 2021. godine bila sam prisutna na Instagramu, TikToku i YouTube kanalu. Tokom tog perioda delila sam svoje tekstove, fotografije, misli i trenutke iz svakodnevnog zivota. Sve sto je objavljivano nastajalo je iskreno, bez timova, bez planiranih kampanja i bez potrebe da pratim trendove. Bilo je to vreme u kome sam stvarala sadrzaj na nacin koji mi je bio prirodan.

Za ove godine mnogo toga je postignuto. Blog je dostigao vise od 450.000 poseta, TikTok preko 170.000 pratilaca, a kroz poruke, komentare i razgovore upoznala sam veliki broj ljudi. Mnogi su dosli zbog jednog teksta, jedne fotografije ili jedne teme, a ostali godinama. Na tome sam iskreno zahvalna.

Ipak, svaka etapa ima svoj pocetak i svoj kraj. Nakon dosta razmisljanja donela sam odluku da ugasim svoje profile na drustvenim mrezama i da se povucem sa platformi koje se zasnivaju na fotografijama, objavama, storijima i lajv sadrzaju.

Ova odluka nije rezultat loseg iskustva, razocaranja ili nekog konkretnog dogadjaja. Naprotiv. Smatram da je jednostavno dosao trenutak da nastavim drugim putem. Neke stvari imaju svoju svrhu u odredjenom periodu zivota i ne moraju trajati zauvek da bi bile vredne.

Blog ostaje aktivan. To je jedino mesto koje zelim da zadrzim. Na njemu ce i dalje biti tekstova, kada budem imala sta da kazem i kada budem smatrala da neka tema zasluzuje da bude napisana. Bez pritiska objavljivanja, bez potrebe da budem stalno prisutna i bez pracenja ritma koji drustvene mreze namecu.

Ne planiram da se vracam na platforme u buducnosti. Cesto se danas podrazumeva da je povratak neminovan, ali ja licno ne gledam na to tako. Ako sam danas donela odluku da se povucem, onda je donosim sa punom svescu o tome sta ona znaci. Ne verujem u ideju da treba ostati prisutan po svaku cenu ili da godine koje dolaze treba provoditi vracajuci se stvarima koje su pripadale nekom ranijem periodu zivota.

Ukoliko nekada budem radila nesto poslovno, to ce biti vezano za konkretan rad, projekte i ideje, a ne za licno eksponiranje. Smatram da postoje razliciti nacini da se stvara i radi, a drustvene mreze nisu jedini put.

Zelim da ostane zabelezeno da sam zahvalna svima koji su me pratili od pocetka, koji su procitali makar jedan tekst, ostavili komentar, poslali poruku ili jednostavno bili tu. U svetu u kome je paznja postala jedna od najvrednijih stvari, cinjenica da je neko odvojio vreme za ono sto stvaram nikada nije bila nesto sto sam uzimala zdravo za gotovo.

Svi koji su me do sada znali ili upoznali kroz ove platforme imali su priliku da budu deo jednog perioda mog zivota. Taj period se sada zavrsava. Nakon gasenja naloga vise nece biti novih objava, storija, fotografija niti mog prisustva na tim mrezama.

Odlazim mirno, bez dramatike i bez potrebe da od ovoga pravim nesto vece nego sto jeste. Jedno poglavlje se zatvara, a zivot nastavlja dalje svojim tokom.

Hvala vam na vremenu, podrsci i svim godinama koje smo podelili.

Butterfly Outfit Inspiration 🦋

 

Elegantne i zenstvene modne kombinacije sa romanticnim detaljima. Inspiracija za svakodnevne outfite, kombinacije sa pantalonama, moderni topovi i stil koji je savrsen za setnju, posao ili kafu u gradu. Otkrijte modne ideje i pristupacne kombinacije sa Temu.

https://share.temu.com/okS0Ez8Er1B

Ako kupujete na Temu mozete koristiti moj promo kod: ALG179453 za dodatne popuste.

KAKO-KRITIKE?

 PITALI STE ME:

Kako podnosim mišljenja o sebi, kritike i napade

U poslu kojim se bavim, slikanju, pisanju i blogovanju, potpuno je prirodno da ljudi imaju različita mišljenja. Neki će hvaliti, neki će kritikovati, a neki će napadati bez ikakvog osnova. I to je u redu. Ljudi uvek gledaju iz svog ugla, projektuju svoje doživljaje, emocije i često svoje nesigurnosti. Moj posao nije da reagujem na sve to. Moj posao je da stvaram.

Na dnevnom, nedeljnom i mesečnom nivou imam toliko obaveza vezanih za umetnost, tekstove, slikanje, obradu i unutrašnje preispitivanje da moram pažljivo da usmeravam svoju energiju, misli i emocije. Ako bih se svaki put zaustavljala i razmišljala šta je neko rekao o meni, kako me neko vidi i da li je u pravu, vrlo brzo bih izgubila kompas. Obezvredila bih svoj rad, potcenila svoju umetnost i izneverila ljubav prema onome što radim.

Zato sam još na početku odlučila da sve ovo radim prvenstveno zbog sebe. Ne zbog potvrde ili priznanja drugih, već zbog unutrašnje potrebe da stvaram, da se izrazim, da kroz boje, reči, slike i osećanja ostavim trag. Kada nešto dolazi iz srca i iz ljubavi, ta ljubav zahteva da se prema sebi odnosim sa poštovanjem. Kritika ne sme da nadjača moj poziv, a tuđe mišljenje ne sme da umanji vrednost mog iskustva.

Naravno da postoje i one kritike koje su dobronamerne i konstruktivne. Njih uvek rado saslušam jer me podstiču da rastem, da se razvijam i da pomeram sopstvene granice. Ali velika je razlika između kritike i napada. Kritika nosi želju da pomogne, dok napad ima potrebu da umanji i povredi. Kritiku prihvatam kao dar. Napade ostavljam tamo gde pripadaju, van mog prostora stvaranja.

Umetnost mi je data kao blagoslov. I zato ne dopuštam da bilo šta spoljašnje pomuti moj pogled ili energiju. Moj fokus ostaje tamo gde pripada, na boji, na reči, na tišini između poteza i rečenica. Tamo gde sam ja najviše ja.

SENKA BEZ SNAGE

 Mnogi danas govore sa bezbedne distance. Iza profila. Iza korisničkog imena koje nije njihovo pravo ime. Bez glasa, bez lica, bez prezimena. Kritikuju, komentarišu, savetuju, dele mudrosti, a da nikada nisu stali iza svojih reči. To nije snaga, to je bekstvo. To je govor iz senke. I sve dok govorimo iz senke, svet ne može da se menja. Jer senke nikada nisu menjale stvarnost. Samo svetlo može. A svetlo podrazumeva da staneš gola, svoja, kompletna. Zato ja govorim otvoreno. Sa imenom. Sa licem. Sa prezimenom. Sa glasom. Jer kad nemaš šta da kriješ, kad nemaš od čega da bežiš, tada si slobodna. Kad znaš ko si, ne trebaš ni masku ni skrivanje. Tada tvoje reči imaju težinu. Tada tvoj pogled nosi snagu. Ja ne govorim da bih se svidela. Ne govorim da bih bila prihvaćena. Govorim jer ne mogu da ćutim. Govorim jer verujem u to što nosim. Govorim jer znam da neko ćuti upravo zbog toga što niko nije smeo da izgovori ono što i on oseća. Ja sam ta koja neće da se krije. Nije me strah. Jer pravi se nikada ne odriču tebe. Odriču te se slabi. Plšljivi. Oni koji se boje tvojeg svetla jer osvetljava njihove senke. Oni koji te ne vole jer se ne usuđuju da vole ni sebe. I zato – zašto tražiš ljubav od onih koji te ni ne vide? Zašto tražiš potvrdu od nepoznatih ljudi koji ni sami sebi nisu dovoljni? Potvrdu traži od sebe. Ljubav traži u sebi. Niko spolja ne može ti dati ono što u sebi nisi osvestila. Ako ne znaš koliko vrediš, svet ti to neće reći. Svet će ti samo pokazivati tvoje sumnje dok ih ne razbiješ. Zato prestani da se savijaš da bi te neko prihvatio. Prestani da ćutiš da bi te neko voleo. Počni da stojiš pravo, da govoriš glasno, da živiš istinito. Ne da bi se dopala već da bi bila slobodna. Sloboda ne dolazi kada svi klimnu glavom. Sloboda dolazi kada shvatiš da ti niko spolja ne treba da bi bila cela. A kad si cela  tada si nezaustavljiva.

Ne deli-Story

 

Šta nikada ne delim na Instagramu (i zašto sam u tome dosledna) Svakog dana postavimo hiljade slika, storija i misli, ali retko ko zna šta ostaje iza ekrana. Nije stvar u tome da nešto skrivam, već biram šta zadržavam za sebe i to je za mene postalo neprocenjivo. Instagram je sjajan alat za izražavanje, ali nije dnevnik mog života. Ima stvari koje svesno ne delim. I to nije zato što nisu važne već baš zato što jesu. Ne delim porodične trenutke. Moji najdraži trenuci sa porodicom ostaju samo moji. Nisu za lajkove, nisu za javnost  oni su svetili deo mog sveta koji čuvam. Ne delim teške dane. Imam loše dane, baš kao svi. Ali ne osećam potrebu da ih brendiram. Ponekad želim da proživim bol, tugu ili zbunjenost  bez objašnjenja, bez storija. Ne delim odnose dok su sveži i krhki. Ljubavni odnosi, prijateljstva, nove veze  ne delim ih dok ne prođu kroz fazu ranjivosti. Prvo da ih osetim, pa tek onda (možda) da ih pokažem. Ne delim materijalne stvari. Iako uživam u nekim lepim stvarima, trudim se da ih ne pretvaram u imidž. Ne želim da moj Instagram postane katalog života, već odraz vrednosti. Ne delim duboke nesigurnosti. Imam ih, mnogo. Ali nije mi cilj da svaki put od njih pravim sadržaj. Neke borbe su tihe, lične, i baš takve imaju smisla. Naučila sam da nije sve što se ne deli – skrivanje. Nekad je to svesna granica između mene i digitalnog sveta. I sve dok te granice poštujem, osećam se slobodno. Autentičnost nije u prekomernom deljenju. Nego u tome da znaš ko si – i kad ne deliš ništa. 

A ti? Šta ti ne deliš  i da li znaš zašto?

BOLESNA SI-KOMPLIMENT

 

To što danas čuješ rečenicu poput „Bolesna si, idi leči se“ i doživiš je kao uvredu, zapravo mnogo više govori o onome ko je izgovara nego o tebi. A ako bolje pogledaš, danas to gotovo i jeste kompliment.

Zvuči paradoksalno, ali postoji dobar razlog za to.

U vremenu površnosti, buke i kolektivne potrebe da svi mislimo isto, osećamo isto i ponašamo se isto, svako ko istupi, ko misli svojom glavom, oseća duboko i govori iskreno postaje problem. Postaje teret, opasnost, nešto što ne može da se ukroti ni potčini. Ne uklapa se. Ne možeš da ga svedeš na kliše ni da ga podvedeš pod pravilo.

I kada se neko ne uklapa u sliku prosečnosti, najlakše je staviti mu etiketu. Najlakše ga je nazvati ludim, bolesnim, čudnim, teškim. Jer tada ne moraš da se potrudiš da ga razumeš. Ne moraš da ga pogledaš dublje. Samo ga odbaciš.

Zato ta rečenica "bolesna si" zapravo ne govori ništa o tebi. Ona je svedočanstvo nesposobnosti drugih da prihvate ono što ne razumeju. U stvari, ona znači da si zdrava u društvu koje je iznutra odavno zatrovano. Da još uvek osećaš. Da još uvek misliš. Da imaš sopstveni kompas i da ga ne menjaš da bi se nekome svidela.

To znači da si svoja u svetu koji već odavno funkcioniše po pravilima izmena, maski, pristajanja i povlađivanja. A ti ne pristaješ. Ti ne glumiš. Ti ne bežiš.

U svetu otupljenih, ne žele da te razumeju. Jer razumevanje zahteva trud. Lakše im je da te proglase "problemom" nego da priznaju da ne znaju kako da se nose sa tvojom istinom, sa tvojom autentičnošću, sa tvojom snagom i nežnošću u isto vreme.

Ti možda samo osećaš dublje nego što oni umeju da podnesu. Možda si direktna na način koji ih uznemiri jer sami nikada nisu skupili hrabrost da budu iskreni. Možda si samo postojana, nepokolebljiva u veri u sebe, a oni su odavno odustali od svojih vrednosti.

I zato, kada ti danas neko kaže "idi leči se", ti znaš istinu. Taj neko nije tvoj neprijatelj. Taj neko je ogledalo svoje sopstvene nemoći. To nije tvoja slabost, to je njihovo nerazumevanje.

Zato možeš da mirno pogledaš i da se osmehneš. Jer danas, u ovakvom svetu, ta rečenica jeste kompliment. To znači da još uvek imaš dušu. Da nisi oguglala. Da nisi umrla iznutra, kao većina onih koji ti sude.

Biti samo obična osoba.

 

.

U svetu u kojem je buka postala merilo postojanja, biti tiha, svoja i autentična osoba često se doživljava kao greh. Danas te vređaju rečima poput: "Bolesna si, idi leči se", a ti znaš da si samo pokazala emociju, ranjivost ili svoju prirodu. I još gore to ti izgovore kao da ti čine uslugu, kao da su ti udarili šamar zdravog razuma koji će te “probuditi” i preobratiti u njihovu verziju “normalnog”. A zapravo, to je njihov pokušaj da umire sopstvenu nesigurnost  jer sve što ne mogu da razumeju, oni moraju da odbace.Ali ti nisi njihova verzija "normalnog". I ne moraš biti. Tvoja tišina nije slabost, već snaga koja ne vrišti da bi bila primećena. Tvoja ranjivost nije bolest, već hrabrost da budeš čovek u svetu koji se boji istine. Nisi stvorena da se uklopiš u kalup koji lomi sve što je nežno, iskreno i drugačije.Svet danas više slavi buku nego smisao. Slavi lažni sjaj umesto unutrašnje svetlosti. I baš zato, tvoja tišina ih plaši  jer u njoj se ne krije slabost, već moć koju ne mogu da kontrolišu.Zato nemoj da se menjaš da bi se uklopila. Ne prigušuj svetlo da ne bi zasmetala onima koji su izabrali mrak. Ne umanjuj sebe da bi bila prihvaćena. Biti "obična osoba", u svetu u kojem svi žele da budu viralni, glasni i veštački savršeni – to je danas najhrabriji izbor.Jer ono što je tiho, autentično i istinito  traje. A buka se kad-tad ugasi.Odeš negde, predstaviš se imenom, svojim hobijima, svojim malim svetom koji gradiš tiho i s ljubavlju. I odmah si meta. Kažu da si lažna, da nešto glumiš, da nije moguće da neko bude tako iskren, miran i svoj. Svima si nešto sumnjivo, nešto pogrešno. Kao da ne mogu da podnesu osobu koja ne viče, ne nameće se, koja ne traži pažnju svakom rečju. Njima si, prosto, neuhvatljiva.Zamislim se tada. Zamisli i ti  kako to izgleda kad te ismevaju jer si pristojna, jer ne vičeš, jer se ne uklapaš u njihovu buku. Povučena si, ali prisutna. Tvoja tišina ih uznemirava više nego ijedan krik. Jer u njihovim očima tišina nije osobina, već kvar. Oni žele da te uvuku, kao usisivač, u svoje haotične stavove i pravila. Da te "preprave", da te oblikuju, jer ne mogu da podnesu da postojiš izvan njihovih okvira.A oni koji se tome priključe  ne vide. Ili ne žele da vide. Ne primećuju da su stali na stranu zlobnih, glasnih, nepristojnih. Podržavaju ružno, jer im je tako lakše. Oni više ne razlikuju iskrenost od glume, dobrotu od slabosti, tišinu od odsustva. U njihovim očima, ti si haos, jer ne mogu da te pročitaju. I to ih plaši.Ali znaš šta? To ne dopire do mene. Nikada sebi ne bih dozvolila da me to zaista dotakne. Vodim ovaj razgovor, sada, ovde, ne zato što želim da im se pravdam – već zato što me rastužuje koliko su oni, u stvari, izgubljeni. Jer to ne rade ispunjeni, srećni ljudi. Niko ko ima mir u sebi, ko ima smisao i ljubav, neće napadati druge zbog njihove tišine, autentičnosti ili dobrote. To rade prazni. To rade oni koji su izgubili dodir sa sobom, pa im ti smetaš jer si podsetnik na ono što su nekada bili ili želeli da budu.Zato se neću baviti njima. Jer ko ima sopstvenu vrednost, ne troši dane baveći se tuđim životima. Nečija svetlost ne gasi tvoju  osim ako si već u mraku.I tako, ostaje istina: teško je i tužno biti samo obična osoba. Neko ko ne juri validaciju, ne pravi buku, ne glumi. Samo osoba koja postoji u svojoj punoći, bez potrebe da se dokazuje. U današnjem svetu, to je često najhrabrija stvar koju možeš biti.Ali uprkos svemu ja biram da budem baš to. Obična. Tiha. Svoja. Jer u tome je snaga koju oni nikad neće moći da razumeju.

I zbog toga znam  boleću. Boleću one koji nisu u miru sa sobom. One koji ne znaju ko su, pa ih uznemirava svako ko jeste. Boleću slabe, ne zato što ih povređujem, već zato što im budim ono što pokušavaju da zaborave. Boleću neuspešne, jer im moje postojanje, iako tiho i nenametljivo, razbija iluziju da je vrednost samo u rezultatima, statusu i priznanju. Boleću prazne, jer ih podsećam kako izgleda kada neko ima dušu punu smisla, ljubavi i tišine koja ne vapi za odobravanjem. Boleću jer sam ono što ne umeju da objasne. Ne mogu da me kategorizuju, ne mogu da me uklope, ne mogu da me poravnaju sa sobom. I kada ne mogu  onda pokušavaju da me umanje. Da me obesmisle. Da me pretvore u karikaturu, u slabost, u nešto "pogrešno". Jer im tako bude lakše da zaborave šta im nedostaje. Zato boleću. Ne jer sam glasna, nego jer moja tišina viče tamo gde njihova savest ćuti. Ne jer sam napadna, nego jer moje postojanje ne traži dozvolu, pa to dožive kao drskost. Boleću jer ne tražim pažnju, ali je dobijam – od onih koji znaju da prepoznaju svetlost bez buke. Boleću jer ne glumim. Jer nisam tu da ih impresioniram. Jer nisam proizvod očekivanja, već rezultat rasta, tišine i izbora da budem svoja. I najviše  boleću one koji su nekada i sami bili ovakvi. Ali su se odrekli sebe da bi pripadali. Oni me gledaju sa najviše gorčine, jer sam podsetnik da se moglo drugačije. I to boli najdublje. Ali neka boli. Jer ja biram istinu. Biram dušu. Biram da budem obična –ali cela. I ako to boli druge, to govori više o njihovim ranama nego o mojoj tišini.

I zato ću ćutati. Ne zato što nemam šta da kažem, već zato što neću da trošim reči na one koji ih ne žele razumeti. Neka misle da je tišina slabost  ja znam da je to moja snaga. Veliki se ne bave malim, ni svetlo ne raspravlja s tamom. 

Moj mir je odgovor na njihovu buku.