To što danas čuješ rečenicu poput „Bolesna si, idi leči se“ i doživiš je kao uvredu, zapravo mnogo više govori o onome ko je izgovara nego o tebi. A ako bolje pogledaš, danas to gotovo i jeste kompliment.
Zvuči paradoksalno, ali postoji dobar razlog za to.
U vremenu površnosti, buke i kolektivne potrebe da svi mislimo isto, osećamo isto i ponašamo se isto, svako ko istupi, ko misli svojom glavom, oseća duboko i govori iskreno postaje problem. Postaje teret, opasnost, nešto što ne može da se ukroti ni potčini. Ne uklapa se. Ne možeš da ga svedeš na kliše ni da ga podvedeš pod pravilo.
I kada se neko ne uklapa u sliku prosečnosti, najlakše je staviti mu etiketu. Najlakše ga je nazvati ludim, bolesnim, čudnim, teškim. Jer tada ne moraš da se potrudiš da ga razumeš. Ne moraš da ga pogledaš dublje. Samo ga odbaciš.
Zato ta rečenica "bolesna si" zapravo ne govori ništa o tebi. Ona je svedočanstvo nesposobnosti drugih da prihvate ono što ne razumeju. U stvari, ona znači da si zdrava u društvu koje je iznutra odavno zatrovano. Da još uvek osećaš. Da još uvek misliš. Da imaš sopstveni kompas i da ga ne menjaš da bi se nekome svidela.
To znači da si svoja u svetu koji već odavno funkcioniše po pravilima izmena, maski, pristajanja i povlađivanja. A ti ne pristaješ. Ti ne glumiš. Ti ne bežiš.
U svetu otupljenih, ne žele da te razumeju. Jer razumevanje zahteva trud. Lakše im je da te proglase "problemom" nego da priznaju da ne znaju kako da se nose sa tvojom istinom, sa tvojom autentičnošću, sa tvojom snagom i nežnošću u isto vreme.
Ti možda samo osećaš dublje nego što oni umeju da podnesu. Možda si direktna na način koji ih uznemiri jer sami nikada nisu skupili hrabrost da budu iskreni. Možda si samo postojana, nepokolebljiva u veri u sebe, a oni su odavno odustali od svojih vrednosti.
I zato, kada ti danas neko kaže "idi leči se", ti znaš istinu. Taj neko nije tvoj neprijatelj. Taj neko je ogledalo svoje sopstvene nemoći. To nije tvoja slabost, to je njihovo nerazumevanje.
Zato možeš da mirno pogledaš i da se osmehneš. Jer danas, u ovakvom svetu, ta rečenica jeste kompliment. To znači da još uvek imaš dušu. Da nisi oguglala. Da nisi umrla iznutra, kao većina onih koji ti sude.
