IZA TISINE

Poruka čitaocu
Ovaj roman nije samo priča o mentalnim poremećajima i terapiji. To je priča o ljudima  o njihovoj snazi, ranjivosti i neprekidnoj potrazi za smislom u svetu koji ponekad deluje kao da ih ne razume.
„Iza Tišine“ poziva te da zakoračiš u unutrašnje svetove troje mladih ljudi i njihove psihijatrice, da osetiš težinu njihovih strahova, ali i nežnost njihove nade.
Ovaj put nije lak, ali nije ni usamljen. Kroz prihvatanje, poverenje i zajedništvo, može se pronaći svetlost i nova snaga.
Neka te ova priča podseti da je hrabrost suočiti se sa sobom, da nije sramota tražiti pomoć i da u svakom od nas postoji neiscrpna moć za oporavak i rast.
Dobrodošli „Iza Tišine“.

Tatjana Stiller sedela je za stolom u svojoj ordinaciji. Svetlo lampe nežno je obasjavalo bele stranice njenog dnevnika. Olovka je stajala u njenoj ruci, ali misli su joj lutale daleko od reči koje je trebalo da zapiše. Već godinama radila je kao psihijatar i verovala je da zna kako da pomogne onima koji se bore sa sopstvenim demonima, ali danas joj se činilo da je i ona zarobljena u sopstvenim pitanjima.
Vrata ordinacije su se tiho otvorila i ušla je Elena. Sedamnaestogodišnja devojka, tanka i tiha, sa pogledom koji je skrivao duboke tajne. Tatjana je posmatrala kako je Elena prilazi, nesigurna i stidljiva, ali sa nekom neobičnom snagom koja nije mogla da ostane neprimećena.
Elena je izvukla iz torbe izlizanu svesku i pružila je Tatjani. U dnevniku su bile ispisane stranice pune bolnih sećanja i nejasnih crteža. Tatjana je znala da nije obična bolest ono što ovu devojku muči. "Vidim ga," rekla je Elena tiho, "dečaka koji me prati, a niko drugi ga ne vidi."
Tatjana je podigla pogled i zagledala se u Elenu. Znala je da će ovaj slučaj biti drugačiji. Nije bilo mesta za sumnju, moraće duboko da zaranja u mračnu prošlost i traume koje su skrivene iza tih stranica.
Iza vrata čekala su još dvojica dečaka. Svaki sa svojom pričom, svojom tugom i strahovima. Tatjana je osetila kako joj se svet menja. Ovo nije bio samo posao. Ovo je bila borba za život.

Elenij Dnevnik:
Tatjana je uzela dnevnik iz Eleninih ruku i otvorila prvu stranicu. Papir je bio hrapav pod njenim prstima, a rukopis neuredan, ali iskren. Pored nje stajala je tišina, gusta i neprobojna, kao da reči koje slede nose težinu koju je teško razumeti.
U tišini svoje kancelarije Tatjana je izvukla svoj dnevnik iz ladice stola. Otvorila je praznu stranicu i počela da piše.

Tatjana  Dan 
Danas je došla Elena. Devojčica sa očima koje su videle više nego što bi trebalo. Donela je svoj dnevnik, mesto gde čuva svoje misli i svoje tajne. Rekla je da vidi dečaka, da on postoji negde između stvarnosti i njenog uma. Ne mogu a da ne pitam sebe  da li je to zaista halucinacija ili nešto drugo? Moram da budem pažljiva. Ovaj slučaj neće biti lak.
Zatim je pažljivo pogledala Elenu koja je sedela preko puta nje, tiho držeći svoju svesku. Elena je polako otvorila svoj dnevnik na stolu i pročitala naglas prvi zapis.

Elena —Dnevnik
Vidim ga opet. Dečak stoji u uglu sobe i gleda me. Niko drugi ga ne vidi, ali on je tu. Kad god sam sama, on se pojavljuje. Ponekad govori, ponekad samo ćuti. Ne znam da li je stvaran ili samo senka mog uma, ali ne mogu da ga ignorišem. On zna stvari koje nisam rekla nikome. Bojim se, ali i želim da ga razumem.
Tatjana je upijala svaku reč, osećajući težinu koju Elena nosi. Ovo je tek početak njihove zajedničke priče, priče o traumi, iskupljenju i neizvesnosti.

Tatjana je sedela preko puta Elene, pokušavajući da pročita između redova onoga što joj je devojka govorila. Tišina je ispunjavala prostoriju, ali nije bila prazna bila je ispunjena neizgovorenim, sa tugom koja je visila u vazduhu.
“Možeš li da mi ispričaš više o dečaku?” Tatjana je blago upitala, gledajući Elenu pravo u oči.
Elena je spustila pogled na svoje ruke, koje su se stisnule u stisak. “On nije samo u sobi. On je svuda... u mojoj glavi. Ponekad ga vidim kako sedi kraj mene u školi, ponekad govori stvari koje nisam spremna da čujem.”
Tatjana je napravila nekoliko beleški, ali više je pažnje posvećivala neverbalnim znacima  napetosti u Eleninim ramenima, krivini usana koja je zadržavala bol.
“Kako se osećaš kada je on tu?” upitala je.
Elena je duboko udahnula. “Plašim se, ali nekada se osećam i manje sama. Kao da nisam potpuno izgubljena.”
Tatjana je zastala, razmišljajući koliko je krhka granica između stvarnog i zamišljenog u umu njene pacijentkinje.
Posle razgovora, 

Tatjana je ponovo uzela svoj dnevnik i zapisala.

Tatjana Dan 2
Elena mi je danas poverila svoj svet. Dečak koji je prati nije samo halucinacija. To je deo njenog bola, njenog pokušaja da se izbori sa stvarnošću koja joj je preteška. Njena tuga je složena, zamršena i stvarnija nego što na prvi pogled deluje. Moram da pronađem način da joj pomognem da ne izgubi sebe u toj tami.

Tatjana je tog popodneva razgovarala sa još dvojicom dečaka koji su tek pristigli u odeljenje. Oba mladića nosila su sa sobom težinu koju nije bilo lako izgovoriti, a još teže razumeti.
Prvi se zvao Marko. Imao je duboke, tmurne oči koje su kao da su skrivale više nego što je mogao rečima da kaže. Njegove tihe reči govorile su o gubitku i bespomoćnosti koju je dugo nosio u sebi.
Drugi se zvao Luka. Bio je zatvoren, ređe govorio, ali Tatjana je primećivala kako svaki njegov pogled skriva tugu i nemir. Između njih postojala je neizgovorena veza bola i zajedničke potrage za smirajem.
Tatjana je zamolila obojicu da počnu da vode dnevnik, kako bi joj kroz njihove zapise bolje razumela njihove misli i emocije.
Kasnije, kada je ostala sama u kancelariji, otvorila je svoj dnevnik i napisala.

Tatjana  Dan 3
Marko i Luka donose novu dinamiku u ordinaciju. Njihove tišine su glasnije od reči. Dnevnik će biti most do njihovih svetova. Moram biti strpljiva i pažljiva. Osećam kako se naša borba za ozdravljenje tek počinje. Tatjana je sedela u tišini, gledajući kroz prozor svoje ordinacije dok su se poslednji zraci sunca razlivali po sobi. Otvorila je dnevnik i počela da piše, kao da kroz reči želi da uhvati svaki osećaj, svaku sumnju.

Tatjana Dan 4
Danas sam prvi put zajedno sa celom grupom održala terapiju. Elena, Marko i Luka deluju kao tri različita sveta, ali sve ih povezuje težina njihovih trauma. Elena i dalje vidi svog dečaka, ali u grupi je delovala mirnije. Marko je šutljiv, povlači se u sebe, dok Luka pokušava da pronađe svoje mesto između nas. Moram pronaći način da im pomognem da pronađu zajednički jezik, ali i da shvate sami sebe. Ovo je komplikovan put, i osećam njegovu težinu svaki put kad se sastanemo.
Sutra je novi dan, nova prilika.

Tatjana je pažljivo slušala Elenu dok je govorila o dečaku koji je i dalje bio njen tajni saputnik. U njenom glasu bilo je mešavine straha i želje da razume tu senku iz prošlosti. Elena je otvorila svoj dnevnik i pročitala još jedan zapis.

Elena Dnevnik
Dečak me prati i kada spavam. Nekada se čini da pokušava da mi nešto kaže, ali reči ostaju zaglavljene negde između nas. Ne znam šta želi od mene, ali osećam njegovu bol kao svoju. Ponekad se pitam da li sam luda, ali onda se setim da nisam sama.
Tatjana je tiho klimnula glavom. Razumela je koliko je teško nositi se sa nevidljivim teretima i koliko je važno da Elena ne ostane sama sa svojim mislima.
Nakon razgovora, Tatjana je zapisala u svoj dnevnik.

Tatjana Dan 5
Elena se bori sa nevidljivim, sa senkama koje je prate i ne daju joj mira. Njena snaga leži u tome što i dalje želi da priča, da deli. Naš zadatak je da joj omogućimo da te senke pretvori u reči i da ih zajedno razumemo. Svaki dan je borba, ali i prilika za novi početak.

Tatjana je sledećeg jutra dočekala Marka i Luku u sobi za terapiju. Oba mladića delovala su tiho, ali Tatjana je osećala podjednaku napetost u njihovim pogledima. Počela je razgovor, pitajući ih o njihovim noćima i snovima.
Marko je prvi progovorio, glas mu je bio tih, ali pun boli. “San mi se vrti oko iste slike — ruševina. Tu sam sam, bez ikoga. Sve se ruši, a ja ne mogu ništa da zaustavim.” Luka je klimnuo glavom, a potom je dodao: “Mene prati osećaj da sam zauvek zarobljen, da nema izlaza. Ponekad čujem glasove, ali ne kao Elena. Oni su ljuti i nemirni.”
Tatjana je zapisivala njihove reči i razmišljala o mostu koji mora da sagradi između njihovih svetova i stvarnosti.
Kasnije, u tišini svoje kancelarije, otvorila je dnevnik i zapisala.

Tatjana  Dan 6
Marko i Luka otvaraju vrata svojih noćnih mora. Njihovi snovi i glasovi govore o strahu i bespomoćnosti. Elena i dalje nosi svog dečaka, ali svaki od njih bori se sa sopstvenim demonima. Naša terapija mora biti više od razgovora mora biti put ka razumevanju i prihvatanju. Ovo je težak posao, ali verujem u njihove snage.

Tatjana je sakupljala sve svoje beleške dok su Marko i Luka sedeli preko puta nje u tihoj sobi za terapiju. Iako su obojica retko govorili, danas su obojica bili spremni da podele fragmente svoje unutrašnje borbe.
“Marko,” Tatjana je krenula polako, “pričaj mi o toj ruševini iz tvog sna. Šta vidiš kada si tamo?”
Marko je pogledao u pod, pa tiho rekao: “Sve je srušeno... Zgrade, drveće, čak i put. Sam sam. Sve je hladno, kao da je život nestao. Pokušavam da nađem izlaz, ali svuda su samo zidovi.”
Tatjana je klimnula glavom, ohrabrujući ga da nastavi. “I kako se osećaš dok si tamo?”
“Bespomoćno. Kao da sam zarobljen u vremenu koje ne mogu da promenim. Svaki put kad otvorim oči, osećam taj teret.” Njegov glas je drhtao.
S druge strane stola, Luka je tiho dodao: “Mene prate glasovi. Nisu uvek isti, nekad su ljuti, nekad zbunjeni. Govore mi da sam slab, da nikada neću izaći iz ovog pakla.” Izgledao je kao da se bori sa sobom dok je govorio.
Tatjana je duboko udahnula i pogledala ih obojicu. “Znate li kada su ti glasovi počeli?”
“Pre nekoliko meseci, posle… dogođaja,” rekao je Luka, ne želeći da kaže više.
“Dogodilo se nešto što vas je povredilo?” Tatjana je pažljivo pitala.
Marko je klimnuo. “Da. Izgubio sam brata. U saobraćajnoj nesreći. Osećam se krivim jer nisam bio tamo da mu pomognem.”
Luka je šaputao: “Ja sam video stvari koje nisam smeo. Bio sam tamo, a nisam mogao ništa da uradim.”
Tatjana je zapisivala reči, ali je najvažnije bilo da je stvorila prostor u kome su se osetili sigurno da govore.

Kasnije, u svom dnevniku, zapisala je:
Tatjana  Dan 7

Danas su Marko i Luka otvorili vrata svojih najmračnijih uspomena. Gubitak, krivica i nemoć ispunjavaju njihove priče. Moram pažljivo da ih vodim kroz te rane. Elena još uvek živi sa svojim dečakom, ali ova trojka zajedno čini složen mozaik bola i nade. Terapija nije samo lek; to je most između njihove tame i svetlosti koju pokušavaju da nađu.

Tatjana je osetila kako se prostorija steže dok su Marko i Luka tiho sedeli, svako zarobljen u svojim mislima. Odlučila je da promeni pristup i započne jednostavnu vežbu disanja sa njima.
„Zatvorite oči“, rekla je smireno. „Udahnite duboko kroz nos, polako izdahnite kroz usta. Fokusirajte se samo na svoj dah. Nije važno šta osećate, samo budite tu, sa mnom.“
Marko je zatvorio oči, lice mu se opustilo na trenutak, dok je Luka napeto držao vilicu, ali je ipak sledio uputstva.
„Sada, dok ste smireniji, želim da zamislite da ste negde gde se osećate bezbedno. Možda to može biti mesto iz detinjstva, ili neka zamišljena lokacija. Opišite mi to mesto,“ Tatjana je tiho nastavila.
Marko je prvi progovorio, glas mu je bio mekši. „Plaža. Sunce, pesak između prstiju, miris mora. Tu sam s bratom, ali ovaj put je sve mirno, nema ruševina.“
Luka je otežano udahnuo. „Možda jedna poljana, okružena drvećem. Tamo sam sam, ali nije strašno. Osećam se kao da mogu da dišem.“
Tatjana je osetila kako se zidovi njihovih trauma pomalo pomeraju. „Ovo je prvi korak. Naučićemo da pronalazimo ta sigurna mesta, i kada je teško. Niste sami.“
Nakon seanse.

Tatjana je zabeležila u dnevnik.
Tatjana —Dan 8
Danas smo napravili mali korak ka svetlu kroz vežbu disanja i vizualizacije. Marko i Luka su uspeli da pronađu svoje sigurno mesto, makar i na kratko. Elena još uvek nosi težinu svog dečaka, ali verujem da će i ona pronaći način da ga suoči. Ova trojka nije samo pacijenti oni su priče koje moram pažljivo ispisati i razumeti.

Tatjana je tog dana primetila kako se nešto promenilo u Eleninom pogledu. Dok je sedela u uglu sobe, njen glas bio je tiši, ali u njemu je bilo nečeg novog  kao da je pokušavala da uhvati svoj strah i stavi ga na papir.
“Dečak… juče sam ga zamolila da mi kaže svoje ime,” rekla je Elena tiho, gledajući u Tatjanu. “Nije odgovorio, ali mislim da je to početak.”
Tatjana je osetila kako joj srce brže kuca. “To je veliki korak. Da li želiš da pokušaš da napišeš nešto o njemu u svom dnevniku?”
Elena je klimnula i izvadila svoju svesku. Počela je da piše, a Tatjana je pratila svaki njen pokret.

Elena  Dnevnik
Danas sam pokušala da razgovaram sa njim. Nije rekao svoje ime, ali znam da postoji. Ponekad mislim da je on deo mene, deo nečega što nisam želela da prihvatim. Želim da ga razumem, ali se plašim da će me povrediti.
Tatjana je tiho uzdahnula. Razumevanje je bio prvi korak prema izlečenju, ali put je bio dug i trnovit.
Kasnije, dok je zapisivala u svoj dnevnik, pomislila je na celu grupu.

Tatjana Dan 9
Elena je danas pokazala hrabrost. Pokušaj da komunicira sa svojim dečakom znači da polako izlazi iz tame. Marko i Luka i dalje nose svoje rane, ali svaki njihov korak napred je znak da postoji nada. Ovo je više od posla ovo je njihova priča, a ja sam samo vodič na njihovom putu.

Tatjana je posmatrala kako Elena drži svoju svesku, ali nije imala snage da nastavi da piše. Tuga je bila gusta, gotovo opipljiva. Tatjana je znala da je vreme za drugačiji pristup.
“Šta misliš o tome da zajedno pokušamo nešto novo?” predložila je. “Ne moraš odmah pisati. Možemo pričati, crtati ili samo biti tiho, kako god ti bude lakše.”
Elena je podigla oči, malo iznenađena, ali i olakšana. “Možemo li da crtamo? Ponekad mislim da slike bolje pričaju ono što reči ne mogu.”
Tatjana je osmehom pozvala devojku da joj se pridruži. Na stolu je već bila kutija sa bojicama i prazne stranice. Elena je uzela plavu boju i polako počela da skicira lik dečaka. Njegove oči bile su tužne, ali i pune neizrečene priče.
Dok je crtala, Elena je tiho govorila: “On je tužan. Ne zato što želi da me povredi, već zato što je sam.”
Tatjana je klimnula. “Ponekad naši unutrašnji bolovi izgledaju strašno, ali kad ih oslobodimo, možemo ih bolje razumeti i možda ih smanjiti.”
Nakon seanse, Tatjana je zabeležila.

Tatjana  Dan 10
Danas smo probali crtanje kao način izražavanja. Elena je uspela da prenese deo svog bola kroz lik dečaka kojeg vidi. Ova metoda može biti ključ za dalji rad. Svaki mali korak otvara vrata prema izlečenju, a ja sam tu da ih zajedno sa njima pređem.

Tatjana je sledećeg dana primetila da je atmosfera u ordinaciji drugačija. Elena je delovala spremnija, dok su Marko i Luka bili tiši nego inače, kao da su i oni osećali promenu. Tatjana je odlučila da uvede zajedničku terapijsku sesiju za njih troje, nadajući se da će im međusobna podrška pomoći.
“Svi smo ovde zbog bola koji nas je doveo,” rekla je Tatjana dok su sedeli u krugu. “Nije lako nositi se sa svojim mislima i sećanjima, ali ovde možete biti iskreni i sigurni. Želim da podelite jednu stvar o sebi koju smatrate važnom.”
Elena je prva progovorila. “Moj dečak… on je deo mene, i iako ga se plašim, želim da ga upoznam. Želim da ga razumem, da znam zašto je tu.”
Marko je gledao dole, pa polako dodao: “Ja se borim sa krivicom. Gubitak brata me je slomio. Nekada ne znam kako da nastavim dalje.”
Luka je podigao pogled. “Ja se osećam kao da nosim teret koji me pritiska svakog dana. Glasovi su tu i ne daju mi mira. Ponekad se pitam da li će ikada prestati.”
Tatjana je osetila kako se prostorija puni teskobom, ali i prvim zrncima razumevanja. “Važno je što ste ovde i što delite. Niste sami. Zajedno ćemo pronaći načine da se nosite sa svim time.”
Nakon sesije, 

Tatjana je zapisala.
Tatjana  Dan 11
Zajednička terapija donosi nove uvide. Svaki od njih nosi svoj teret, ali zajedno mogu da pronađu snagu. Elena se hrabro suočava sa svojim strahom, Marko i Luka sa krivicom i glasovima. Ovaj put je težak, ali svaki razgovor donosi svetlo u njihovu tamu.

Tatjana je sedela za stolom, posmatrajući Elenu kako tiho šara bojicama po papiru. U sobi je mirisao blagi miris olovaka i papira, a tišina je bila prožeta nekom posebnom nežnošću. Elena nije govorila, ali Tatjana je znala da je svaki potez na papiru bio pokušaj da se izrazi ono što reči nisu mogle.
Iznenada, Elena je podigla pogled i, gotovo šapatom, rekla: „Dečak želi da mu dam ime. Mislim da je vreme.“
Tatjana se nasmešila, ali pažljivo. „To je veliki korak. Kako želiš da ga nazoveš?“
Elena je razmišljala nekoliko trenutaka. „Zovem ga Luka. Možda zato što je deo mene koji je uvek tu, a opet nevidljiv.“

Tatjana je zapisala u svoj dnevnik kasnije tog dana:
Tatjana Dan 12
Elena je danas učinila nešto što nisam očekivala. Dala je imenu svom dečaku, delu svoje psihe koji je godinama bio senka. Taj čin označava početak pomirenja. Luka i Marko i dalje se bore sa svojim demonima, ali svaki korak njihove unutrašnje borbe otvara put ka ozdravljenju. Na nama je da im pomognemo da pronađu svetlo u tami.

Tatjana je odlučila da sledeću sesiju posveti razgovoru o porodičnim pričama. Verovala je da je razumevanje korena trauma ključno za napredak. Pozvala je Elenu, Marka i Luku da sede u polukrug.
„Svako od vas nosi svoj teret, ali možda nam priče o porodici mogu pomoći da shvatimo zašto smo takvi kakvi jesmo“, započela je tiho.
Elena je duboko udahnula i počela: „Moj otac je bio dalek. Retko smo razgovarali. Ponekad mi je izgledalo kao da ga uopšte nema. Možda zato dečak i postoji... da popuni tu prazninu.“
Marko je pogledao u pod, pa rekao: „Moj brat je bio sve što sam imao. Njegov gubitak me je uništio. Osećam da sam izneverio njega i sve što smo zajedno imali.“
Luka je tiho dodao: „Moja porodica je često bila na ivici raspada. Ništa nije bilo sigurno, a ja sam se stalno osećao kao da moram da budem jači nego što jesam.“
Tatjana je zapisivala, ali je najvažnije bilo da su oni govorili. Ta deljenja su bila njihova prva zajednička nit, tkanje koje bi ih, možda, jednog dana povezalo.
Kasnije, dok je zapisivala u dnevnik, mislila je o težini koju su svi nosili.

Tatjana Dan 13
Porodice su često koreni naših rana. Danas su Elena, Marko i Luka otvorili vrata svojih porodičnih priča. Svaki je nosio svoju bol i prazninu. Moj zadatak je da im pomognem da te pukotine ne gledaju kao na kraj, već kao na početak nečeg novog.

Tatjana je te večeri u tišini posmatrala beleške dok je pripremala novu terapijsku sesiju. Značila joj je svaka reč koju su joj pacijenti poverili, ali osećala je i težinu njihove tuge koja se polako širila prostorijom. Svesna da treba da produbi njihov odnos sa sobom i međusobno, odlučila je da uvede zajedničke kreativne radionice.
U prvoj radionici Elena je bila tiha, ali pažljivo je pratila pokrete Marka i Luke dok su crtali svoje unutrašnje svetove. Marko je, prvi put bez reči, pokazao na svom papiru sliku ruševine iz svog sna, ali sa malim prozorom kroz koji je probijalo svetlo. Luka je dodao senke i boje koje su odražavale njegovu borbu, ali i želju za slobodom.
Tatjana je osetila kako se zidovi među njima polako ruše, iako je put i dalje bio dug i neizvestan.
Sledećeg dana, tokom grupne terapije, Elena je izgovorila prve reči o dečaku koji je sada imao ime.
„Luka mi ponekad šapuće, kao da želi da mu kažem da nije sam,“ rekla je tiho.
Marko je klimnuo glavom. „I ja sam danas video kako kroz tu ruševinu polako dolazi svetlost. Možda i nama treba malo nade.“
Luka je dodao: „Glasovi nisu nestali, ali sada znam da nisu sve moje misli. To je početak.“

Tatjana je zapisala u svoj dnevnik:
Tatjana  Dan 14
Kreativnost je otvorila vrata koja smo dugo tražili. Njihovi svetovi su se spojili u zajedničkoj potrazi za smirenjem. Svaki korak je težak, ali svaki osmeh, svaki pogled, pokazuje da nisu sami.

Tatjana je te večeri dugo razmišljala o snazi koja se polako rađala među njenim pacijentima. Shvatila je da je njihova unutrašnja borba daleko od kraja, ali je i sigurnija u to da zajedno mogu pronaći novi put.
Na početku sedamnaestog dana, Elena je ušla u sobu sa neobičnim sjajem u očima. „Razmišljala sam o Luki,“ započela je dok su ostali slušali. „Možda nisam jedina koja ga vidi. Možda i Marko i Luka imaju svoje nevidljive senke koje se kriju u njima.“
Marko je polako dodao: „Da, osećam nešto slično. Kao da me prati neka senka koju ne vidim, ali osećam. Nekada mi se čini da je to krivica.“
Luka je klimnuo glavom. „Glasovi nisu samo napad, ponekad su upozorenje ili opomena. Naučio sam da ih ne ignorišem.“

Tatjana je upisala u svoj dnevnik:
Tatjana  Dan 15
Danas su pacijenti počeli da prepoznaju sopstvene senke, deo sebe koje su do sada skrivali ili poricali. To je važan korak  prihvatanje unutrašnjih konflikata. Rad sa njima je dubok i izazovan, ali i ispunjavajući.
Tokom osamnaeste sesije, Tatjana je predložila meditaciju vođenu glasom, kako bi svi mogli da prodube vezu sa sobom.
„Zatvorite oči i zamislite svoje sigurno mesto,“ rekla je tiho. „Osetite svaki detalj, boje, mirise, zvuke. Dozvolite sebi da ostanete tamo koliko želite.“
Elena je zatvorila oči, a na njenom licu pojavio se prvi pravi osmeh u poslednjih nekoliko nedelja. Marko je duboko udahnuo, a Luka je polako opustio ruke.
Nakon meditacije, Luka je rekao: „Osećam se kao da sam na trenutak slobodan. Kao da mogu da dišem bez tereta.“
Tatjana je zaključila zapis:

Tatjana — Dan 16
Meditacija je pokazala koliko je važno da se pacijenti povežu sa sobom i svojim sigurnim mestom. Tišina i mir mogu biti lek. Nastavljamo sa radom na njihovom osnaživanju i prihvatanju.

Tatjana je tog dana odlučila da se fokusira na lične rituale kao način suočavanja sa traumama. Na početku sesije, zamolila je Elenu, Marka i Luku da opišu jedan svoj ritual ili naviku koja im pomaže da se smire ili osete kontrolu nad sobom.
Elena je tiho rekla: „Nekada, pre nego što zaspim, razgovaram sa Lukom u glavi. Pokušavam da ga umirim i kažem mu da je bezbedan.“
Marko je priznao: „Ja pišem kratke poruke sebi u telefon. To su podsetnici da je u redu da osećam bol, ali i da nisam sam.“
Luka je dodao: „Ja hodam noću, često sam sam, ali to mi pomaže da razbistrim misli i smirim glasove.“

Tatjana je zapisala u dnevnik:

Tatjana Dan 17

Lični rituali su mali svetovi kontrole u haosu trauma. Ove navike daju pacijentima osećaj sigurnosti i samostalnosti. Važno je negovati ih i osnaživati da ih koriste svesno.
Sledećeg dana Tatjana je unela element igre u terapiju. Predložila je improvizovane scene gde bi svaki od njih glumio trenutke kada se osećaju najslabije, a ostali bi im pomagali da pronađu snagu.
Elena je oklijevala, ali je na kraju pristala. Kada je stajala ispred grupe, rekla je tiho: „Ponekad se bojim da me Luka zauvek neće pustiti.“
Marko je igrao ulogu podrške, govoreći: „Nisi sama. Tu sam da ti pomognem da prođeš kroz to.“
Luka je dodao: „Glasovi nisu jači od nas. Mi smo jači zajedno.“
Tatjana je duboko osetila koliko je ovaj metod pokrenuo nešto snažno u njima.

Zapisala je:

Tatjana Dan 18
Igra kao terapija razbija zidove tišine i straha. Pokazuje da su pacijenti sposobni za promene i međusobnu podršku. Ovo je važan prelomni trenutak u njihovom putu izlečenja.

Tatjana je tog jutra donela novu ideju za rad sa Elenom, Markom i Lukom. Želela je da ih podstakne da napišu pisma svojim unutrašnjim glasovima, senkama i demonima, kao način da ih bolje razumeju i oslobode.
„Zamislite da možete razgovarati sa delom sebe koji vam najviše zadaje bol,“ objasnila je. „Napišite pismo tom delu. Recite mu šta osećate, šta želite od njega, šta vam smeta.“
Elena je prva uzela olovku. „Dragi Luka, znam da si tu jer želiš da me zaštitiš, ali ponekad me gušiš. Želim da naučimo da živimo zajedno, bez straha.“
Marko je započeo sa kratkim, ali snažnim rečima: „Glasovi, znam da ste deo mene, ali ne želim da upravljate mojim životom. Pokušavam da nađem svoj put.“
Luka je zatim napisao: „Senke, znam da vas ima mnogo, ali neću vam dozvoliti da me uništite. Tražim snagu da vas obuzdam.“
Tatjana je gledala kako im se lica menjanju dok pišu  od tuge do olakšanja, pa čak i nade.
Sledećeg dana, Tatjana je zamolila da svaki od njih podeli deo svog pisma ako želi. Elena je glasno pročitala svoj tekst, a Marko i Luka su slušali tiho, ali sa pažnjom.
„Čujem vas,“ rekla je Tatjana. „Ovo je početak dijaloga sa sobom, a ne borbe.“

Kasnije je zapisala u dnevnik:
Tatjana  Dan 19 i 20
Pisma su oslobodila reči koje su dugo bile zarobljene. Pacijenti su počeli da razgovaraju sa svojim delovima koje su se bojali. Ovo je značajan korak u procesu prihvatanja i promene.

Tatjana je tog jutra donela tihe i tople tonove muzike u terapijsku sobu. Želela je da muzika posluži kao kanal za izražavanje onoga što reči nisu mogle da dosegnu.
„Slušajte i dozvolite sebi da osećate,“ rekla je. „Ponekad melodija može probuditi uspomene i emocije koje su duboko sakrivene.“
Elena je zatvorila oči i počela da diše dublje, dok su joj suze tiho klizile niz obraze. Marko je stisnuo pesnice, boreći se sa emocijama, a Luka je izgovarao tihe reči koje su izgledale kao molitva.
Posle muzičke meditacije, Tatjana ih je podstakla da opišu svoja osećanja.
„Osećam kao da mi muzika otvara vrata,“ rekla je Elena. „Kao da me tera da se suočim sa onim što sam skrivala.“
Marko je dodao: „Ima nešto oslobađajuće u tome. Kao da bar na trenutak nisam sam.“
Luka je tiho rekao: „Možda je to početak pomirenja sa sobom.“

Tatjana je zapisala:
Tatjana  Dan 21
Muzika je otvorila vrata potisnutim emocijama. Osećanja su iskrena i sirova, ali i oslobađajuća. Ovaj dan je pokazao koliko različiti kanali izražavanja mogu pomoći u procesu izlečenja.
Sledećeg dana Tatjana je predložila da svaki od njih napiše jednu priču bilo stvarnu ili iz mašte  koja simbolizuje njihovu borbu ili nadu.
Elena je ispričala priču o dečaku koji je lutao šumom i tražio put kući. „On je bio izgubljen, ali nije odustajao,“ rekla je. „Verujem da je to i moja priča.“
Marko je ispričao priču o feniksu koji se rađa iz pepela, simbolu nove šanse i snage.
Luka je napisao priču o ratniku koji se bori protiv senki, ali koji na kraju pronalazi svetlost unutar sebe.

Tatjana je zapisala:
Tatjana Dan 22
Priče su moćan alat. One im pomažu da na simboličan način izraze ono što ne mogu direktno. Svaka priča nosi nadu i snagu za dalji put. Radujem se sledećim koracima.

Tatjana je ujutru pripremila sobu za sesiju ispunjenu tišinom i toplinom. Ovaj put, želela je da fokus prebaci na telesni izraz emocija, verujući da je telo često skladište potisnutih trauma.
„Zamoliću vas da pokušate da kroz pokret izrazite ono što osećate danas,“ objasnila je. „Nema pogrešnih pokreta, samo ono što vam telo želi da kaže.“
Elena je najpre stidljivo krenula sa sporim, nežnim pokretima, kao da dodiruje nevidljive prepreke. Marko je ispružio ruke i zatim ih povukao ka sebi, simbolično privlačeći bol i potom ga puštajući da ode. Luka je zatvorio oči i podigao glavu, kao da traži snagu iz unutrašnjeg izvora.
Po završetku, svi su duboko disali, osećajući kako se deo tereta olakšao.

Tatjana je zapisala:
Tatjana Dan 23
Pokret je probudio nešto što reči nisu mogle. Telesni izraz otkriva dubinu njihovih osećanja i otvara novi kanal za rad. Osećam kako napredak postaje opipljiv, iako je put još uvek izazovan.
Sledećeg dana Tatjana je odlučila da uvede sesiju sa fokusom na granice i ličnu sigurnost. „Razgovaraćemo o tome šta vam daje osećaj sigurnosti i kako da postavite granice koje vas štite,“ rekla je.
Elena je podelila: „Ponekad mi je teško da kažem ‘ne’. Bojim se da ću povrediti druge, pa se povlačim u sebe.“
Marko je dodao: „Za mene je granica kada počnem da osećam da gubim kontrolu nad sobom. Tada se povlačim i gubim vezu sa stvarnošću.“
Luka je rekao: „Moj problem je što često dozvoljavam glasovima da me vode, pa zaboravim gde su moje granice.“

Tatjana je zapisala:

Tatjana — Dan 24
Rad na granicama donosi nove uvide i snagu pacijentima. Prepoznavanje i postavljanje granica ključno je za njihov oporavak i samopoštovanje. Sa svakim razgovorom rastu i sazrevaju.

Tatjana je tog jutra uvela vežbu zahvalnosti, želeći da pacijenti fokus prebace na pozitivne aspekte svog života, koliko god mali bili. „Zapišite tri stvari na kojima ste zahvalni danas,“ rekla je.
Elena je tiho izgovorila: „Zahvalna sam što sam još uvek ovde i što imam šansu da razumem sebe.“ Marko je dodao: „Zahvalan sam za prijatelje koji me nisu napustili čak ni u najtežim trenucima.“ Luka je rekao: „Zahvalan sam na trenucima tišine, kad glasovi prestanu.“

Tatjana je kasnije zapisala:
Tatjana Dan 25
Vežba zahvalnosti je otvorila vrata pozitivnim mislima i osećanjima. Male svetlosti u njihovim danima počinju da sijaju jače. Ove prakse su važne za jačanje mentalne otpornosti.
Sledećeg dana, Tatjana je započela razgovor o strahu od budućnosti. „Budućnost može biti zastrašujuća,“ rekla je, „ali pokušajmo da zajedno pronađemo šta nas koči i šta možemo da učinimo da je učinimo podnošljivijom.“
Elena je priznala: „Bojim se da ću zauvek biti zarobljena u svojim mislima.“ Marko je dodao: „Strah me je da će se bol vratiti i da ću ponovo izgubiti sebe.“ Luka je rekao: „Nisam siguran da mogu da živim sa glasovima, ali želim da pokušam.“

Tatjana je zaključila zapis:
Tatjana  Dan 26
Strah od budućnosti je prirodan, ali ga treba prepoznati i naučiti kako sa njim živeti. Naš rad je put ka osnaživanju i prihvatanju promena koje dolaze. Koraci su mali, ali svaki je važan.

Tatjana je tog dana želela da istraži snagu unutrašnjih dijaloga svojih pacijenata. Zamolila je Elenu, Marka i Luku da opišu kako razgovaraju sa sobom u trenucima krize.
Elena je tiho rekla: „Ponekad se borim sama sa sobom, kao da imam dva glasa u glavi. Jedan me plaši, drugi pokušava da me uteši.“ Marko je priznao: „Moji unutrašnji razgovori često su puni sumnji i krivice, ali ponekad se čujem i kako sebi govorim da izdržim.“ Luka je dodao: „Glasovi u meni su kao oluja, ali ja pokušavam da im odgovorim sa smirenjem.

Tatjana je zapisala:
Tatjana Dan 27
Unutrašnji dijalozi pokazuju složenost njihovih misli i emocija. Razumevanje tog razgovora sa sobom ključno je za razvoj samosvesti i kontrole. Rad sa njima otkriva dubinu njihove hrabrosti.
Sledećeg dana, Tatjana je pripremila vežbu sa ogledalom. „Pogledajte se u ogledalo i recite sebi nešto što vam je teško izgovoriti,“ rekla je. „Može biti ohrabrenje, priznanje ili oproštaj.“
Elena je sa suzama rekla: „Volim te, iako nisi savršena.“ Marko je tiho izgovorio: „Opraštam sebi greške koje sam napravio.“ Luka je rekao: „Zaslužujem mir.“

Tatjana je zaključila dnevnik:

Tatjana — Dan 28
Vežba ogledala osnažuje samoprihvatanje i samilost. Osećam kako se pacijenti polako oslobađaju starih okova i otvaraju ka sebi. Ovaj rad je temelj njihovog oporavka.

Tatjana je tog jutra donela na sesiju stari drveni sanduk i objasnila da će danas raditi na procesu simboličkog otpuštanja bola i trauma. „Svako od vas će napisati nešto što želi da pusti, a zatim to simbolično ostaviti u sanduku,“ rekla je.
Elena je napisala nekoliko rečenica o svojoj usamljenosti i strahu od odbacivanja. Marko je spakovao sećanja na gubitak brata i osećaj krivice. Luka je ispisao glasove koji ga proganjaju i njegovu borbu da ih obuzda.
Kada su završili, zajedno su stavili papire u sanduk, a Tatjana je zatvorila poklopac.
„Ovaj sanduk nije kraj, već početak oslobađanja,“ rekla je tiho.
Sledećeg dana, Tatjana je započela sesiju pitanjem o njihovim snovima i nadama za budućnost.
Elena je izgovorila: „Želim da jednog dana budem slobodna od straha i glasova.“ Marko je rekao: „Nadam se da ću moći da pronađem mir i da živim bez tereta prošlosti.“ Luka je dodao: „Želim da glasovi postanu tiši i da opet osetim radost života.“

Tatjana je zapisala:

Tatjana  Dan 29 i 30
Simboličko otpuštanje bola donosi olakšanje i novu nadu. Njihovi snovi pokazuju da, uprkos borbama, postoji želja za životom i promenom. Ovi trenuci su važni za njihov dalji put.

Tatjana je ušla u sobu sa osmehom i novom idejom. „Danas ćemo raditi na izgradnji poverenja među vama,“ rekla je. „Poverenje je temelj svake veze, a posebno ove naše zajedničke.“
Zamolila je pacijente da podele trenutak kada su se osećali izdano ili povređeno, ali i trenutak kada su nekome pružili podršku. Elena je prvo podelila uspomenu na drugaricu koja ju je napustila u najtežem trenutku, ali i kako je odlučila da jednom ne ponovi tu grešku prema drugima.
Marko je pričao o ocu koji nije razumevao njegovu bolest, ali i o tome kako je pomogao bratu da se izbori sa sopstvenim problemima.
Luka je govorio o prijatelju koji ga je podržavao i o trenutku kada je sam pružio utehu mlađem rođaku.

Tatjana je u dnevnik zapisala:
Tatjana Dan 31
Poverenje se polako gradi kroz priznavanje bola i davanje podrške. Ovi momenti iskrenosti pokazuju koliko su pacijenti spremni da se otvore i povežu, što je ključ njihovog daljeg izlečenja.
Sledećeg dana Tatjana je odlučila da uvede tehniku vođene vizualizacije. „Zamislite mesto gde se osećate potpuno sigurno i mirno,“ rekla je. „Pokušajte da ga opišete što detaljnije možete.“
Elena je opisala staru baštu u kojoj je kao dete provodila sate sa bakom. Marko je video plažu na kojoj je prvi put osetio slobodu. Luka je zamislio planinu sa pogledom na beskrajne šume.
Nakon što su podelili svoja mesta'

Tatjana je zaključila:
Tatjana Dan 32
Vođena vizualizacija omogućava pacijentima da pronađu unutrašnje utočište. Ova vežba jača osećaj sigurnosti i kontrole, što je od velikog značaja za njihov napredak.

Tatjana je te večeri odlučila da uvede tehniku pisanja unutrašnjih dijaloga kao korak dalje u radu sa pacijentima. „Danas ćemo napisati razgovor između sebe i dela sebe koji vas najviše plaši ili boli,“ objasnila je.
Elena je započela razgovor sa Lukom, glasom koji je godinama oblikovao njene strahove. „Zašto me uvek pratiš?“ pitala je tiho. Luka joj je odgovorio mirnim, gotovo nežnim tonom: „Želim da te zaštitim, iako ne znam kako drugačije.“
Marko je pisao dijalog između sebe i svoje krivice, pokušavajući da pronađe način da oprosti sebi. Luka je odlučio da razgovara sa senkama koje ga prate, pitajući ih šta žele i kako mogu zajedno da pronađu mir.

Tatjana je zapisala:
Tatjana Dan 33
Unutrašnji dijalozi otvaraju vrata razumevanju i prihvatanju. Pacijenti polako uče da slušaju i komuniciraju sa delovima sebe koje su dugo ignorisali ili se bojali. Ovaj proces je bolan, ali nužan za istinsku promenu.

Tatjana je narednog jutra donela kutiju sa raznobojnim karticama i zamolila pacijente da izaberu boju koja im najviše prija danas. „Boje često izražavaju ono što reči ne mogu,“ objasnila je.
Elena je odabrala plavu, govoreći da joj donosi osećaj mira i tišine. Marko je izabrao crvenu, boju koja simbolizuje snagu i strast, ali i borbu. Luka je uzeo zelenu, boju nade i obnove.
Tatjana je predložila da svaki od njih nacrta ili napiše šta im ta boja znači i kako im može pomoći u teškim trenucima. Elena je nacrtala talase koji se nežno lome, Marko je napisao reči o vatri i upornosti, dok je Luka naslikao lišće koje simbolizuje novi početak.
Na kraju sesije 

Tatjana je zapisala:
Tatjana  Dan 34
Rad sa bojama donosi nove uvide i otvara kreativne kanale izražavanja. Ove jednostavne vežbe pomažu u povezivanju sa sopstvenim emocijama i daju snagu za dalje korake.

Tatjana je tog dana predložila grupnu vežbu poverenja u kojoj su svi trebalo da se oslone jedno na drugo, bukvalno i metaforički. „Verovati nekome znači dati mu deo sebe,“ rekla je tiho. „Danas ćemo to isprobati.“
Elena je prva zatvorila oči i oslonila se na Marka. Osjetila je sigurnost, ali i strah od mogućeg pada. Marko je, zauzvrat, gledao u Luku, tražeći snagu da poveruje. Luka je duboko udahnuo i fokusirao se na trenutak.
„Poverenje se ne gradi preko noći, ali svaki mali korak je značajan,“ podsetila je Tatjana.
Posle vežbe, razgovarali su o osećanjima koja su se javila – strah, olakšanje, sumnju i nadu. Elena je tiho rekla: „Osećam kao da nisam sama, i to je novo za mene.“ Marko je priznao: „Znam da je teško, ali možda zaista možemo zajedno.“

Tatjana je u dnevnik zapisala:
Tatjana  Dan 35
Danas su učili da poveruju ne samo meni, već i jedni drugima. Osećam kako zidovi koje su podizali polako počinju da se ruše. Ovo je važan korak.
Sledećeg dana, Tatjana je organizovala zajednički razgovor o njihovim najtežim trenucima, ali i o momentima kada su se osećali najjače. „Podelićemo sećanja koja nas oblikuju i daju snagu,“ rekla je.
Elena je ispričala o danu kada je prvi put pobedila napad panike i kako joj je to dalo snagu da nastavi. Marko je govorio o trenutku kada je uspeo da prizna sebi da mu treba pomoć. Luka je podelio kako je prvi put tišina u njegovoj glavi donela mir.

Tatjana je zapisala:
Tatjana Dan 36
Priče o snazi su najmoćniji lek. Vidim kako se kod njih rađa poverenje u sebe i u proces. Sve je moguće kada se suočimo sa svojim najdubljim strahovima i dozvolimo sebi da rastemo.

Tatjana je sledećeg jutra donela veliki beli papir i flomastere. „Danas ćemo zajedno nacrtati mapu naših emocija i puteva koje smo prošli,“ rekla je. „Ne mora biti savršeno, važno je da izrazite šta osećate.“
Elena je crtala talase koji simbolizuju njene uspone i padove, sa malim svetlim zvezdama nade koje su se pojavljivale usput. Marko je napravio spiralni oblik, koji je predstavljao vrtlog misli, ali i izlaz iz tame. Luka je naslikao sunce iza planine, simbolizujući novi početak.
Kako su crtali, delili su svoje misli i osećanja, a Tatjana ih je pažljivo slušala i podsticala da se otvore još dublje.

Na kraju je zapisala:
Tatjana Dan 37
Mapa emocija osvetljava njihov put. Vidim kako se slojevi bola pretvaraju u snagu i razumevanje. Ovaj vizuelni izraz oslobađa reči koje često ostaju zarobljene.
Sledećeg dana, Tatjana je donela foto-album sa slikama prirode i zamolila pacijente da izaberu onu koja im najviše prija i da objasne zašto. Elena je izabrala sliku mirnog jezera, Marko je izabrao olujno more, dok je Luka pokazao na planinske vrhove.
„Priroda nas uči strpljenju i prihvatanju,“ rekla je Tatjana. „Ove slike neka vas podsete da svaka emocija, bilo da je oluja ili tišina, prolazi i ostavlja nas jačima.“

Zapisala je u dnevnik:
Tatjana Dan 38
Priroda kao metafora života pruža utehu i nadu. Svaki od njih pronalazi u ovim slikama deo sebe i snagu za nastavak. Njihova otpornost se polako kristališe.

Tatjana je tog jutra zamolila Elenu, Marka i Luku da se smeste u krug i zatvore oči. „Slušajte samo svoje disanje,“ rekla je tiho. „Pokušajte da se povežete sa sobom, ovde i sada.“
Tišina je ispunila sobu, isprekidana samo blagim zvukom udisaja i izdisaja. Nakon nekoliko minuta, Tatjana je zatražila da otvore oči i podele šta su osetili.
Elena je šapnula: „Osetila sam kako se napetost polako topi.“ Marko je dodao: „Bio je to prvi put u poslednje vreme da se zaista smirim.“ Luka je rekao: „Disanje me je vratilo u sadašnjost, daleko od glasova i strahova.“

Tatjana je zabeležila:
Tatjana Dan 39
Mindfulness i fokus na disanju donose trenutke mira i povezanosti sa sobom. Ovaj rad je temelj učenja kako da se budu prisutni i smireni u haosu misli.
Sledećeg dana, Tatjana je predložila razgovor o ličnim granicama u odnosima. „Koje granice su vam potrebne da biste se osećali sigurno?“ pitala je.
Elena je iskreno rekla: „Treba mi prostor da budem svoja bez straha od osude.“ Marko je dodao: „Moram naučiti da kažem ‘ne’ bez krivice.“ Luka je priznao: „Najteže mi je da razlikujem sopstvene potrebe od onih koje mi nameću drugi.“

Tatjana je zaključila zapis:
Tatjana  Dan 40
Rad na granicama osnažuje pacijente da zaštite sebe i svoje emocionalno zdravlje. Postavljanje granica je čin samopoštovanja i ključni korak ka oporavku.

Tatjana je tog dana donela gomilu papira i boje. „Danas ćemo napraviti kolaž naših snova i strahova,“ rekla je, „na način na koji reči ne mogu da iskažu sve što osećamo.“
Elena je pažljivo birala slike koje su prikazivale slobodu, ali i tamne senke koje su simbolizovale njene strahove. Marko je birao kontraste – vatru i led, izražavajući unutrašnje sukobe. Luka je slao slike prirode i putovanja, simbolizujući želju za mirom i promenom.
Dok su zajedno radili, razgovarali su o tome šta ih koči, ali i o tome šta ih motiviše da idu dalje.

Tatjana je zapisala:
Tatjana  Dan 41
Kolaž donosi vizuelno razumevanje njihovih unutrašnjih svetova. Ovaj kreativni proces je oslobađajući i pokazuje koliko su spremni da se suoče sa svojim strahovima i nadama.
Sledećeg dana, Tatjana je donela jednu staru pesmu i zamolila da je zajedno pročitaju i razmotre šta im poruka znači. Pesma je govorila o borbi, gubitku, ali i o nadi i snazi da se nastavi.
Elena je šaputala kako joj je stih o svetlosti u tami posebno značio. Marko je rekao da ga podseća da nije sam u svojim borbama. Luka je dodao da mu daje snagu da nastavi da traži svoj put.

Tatjana je u dnevnik zapisala

Tatjana  Dan 42
Pesma kao sredstvo izražavanja povezuje njihove emocije i daje im glas. Kroz umetnost i reči, pacijenti pronalaze snagu i nadu u procesu oporavka.

Tatjana je te večeri poželela da spoji sve ono što su Elena, Marko i Luka zajedno prošli. „Danas ćemo napraviti priču vašu priču,“ rekla je. „Biće to putovanje kroz vaše strahove, snove i lekcije koje ste naučili.“
Svakom je dala praznu svesku i zamolila da napišu početak svoje priče  kako su se osećali kad su prvi put došli, šta ih je mučilo i šta su želeli da pronađu. Elena je pisala o usamljenosti i glasovima koje je videla, Marko o svojoj krivici i nemiru, Luka o svojim senkama i tišini koju je tražio.
Zatim su zajedno razgovarali o tome kako su se menjali, kako su se učvrstili u poverenju i prihvatanju. Tatjana je podsetila: „Vaš put nije linija, već krug koji se stalno okreće. Svaki pad je prilika za novi početak.“
Kad su završili, 

Tatjana je u dnevnik zapisala:
Tatjana  Dan 43
Priča koju su kreirali pokazuje koliko su daleko stigli. Njihove reči pune su boli, ali i nade. Ovaj proces objedinjavanja iskustava daje im snagu da krenu dalje, sa svesti da nisu sami.
Sledećeg dana organizovali su poslednju sesiju u kojoj su zajednički posadili mlado drvo u dvorištu klinike. „Ovo drvo simbolizuje vaš rast i novi život koji gradite,“ rekla je Tatjana.
Elena je tiho rekla: „Konačno osećam da imam korene.“ Marko je dodao: „Da, i snagu da se podignem posle svakog pada.“ Luka je nasmejan rekao: „I da svaki dan može biti novi početak.“
Tatjana je završila dnevnik:

Tatjana  Dan 44
Zajedničko sadjenje drveta je simbol nade i trajnosti. Ovaj kraj nije kraj, već početak novog poglavlja za njih i za mene kao terapeuta. Oporavak je putovanje koje traje, ali danas smo zajedno napravili važan korak.

Tatjanin pogled se zaustavio na granama mladog drveta koje su zajedno posadili. Sunčevi zraci probijali su se kroz lišće, stvarajući svetlosne zrake kao znak nade. Tišina je ispunila sobu, ali u njoj je odzvanjao tihi šapat novih početaka.
„Svaki list na ovom drvetu priča svoju priču,“ pomislila je. „Baš kao i oni. Njihove rane možda još bole, ali svaka rana je mesto gde može da nikne novi život.“
Duboko je udahnula i zatvorila oči. U njenom srcu cvetala je vera vera u moć promena, u snagu zajedništva, u lepotu malih koraka ka izlečenju.
Jer, kako je i sama naučila, oporavak nije cilj, već putovanje. Putovanje koje traje, ali koje svaki od nas može da korača sa hrabrošću i nadom.
U tišini rasta, gde senke blednu,
Rađa se snaga što tiho trepti.
Svaki korak, i težak i nežan,
Nova je nada što život spretni.
Nije kraj ovo, već putovanje,
Gde bol postaje tihi glas.
U srcima što znaju da vole,
Svaki novi dan donosi spas.
I baš tu, u tišini, Tatjana je znala: nova priča je počela  ne samo za Elenu, Marka i Luku, već i za nju samu.