INTIMNA OLOVKA

 

Pisala sam ovu knjizicu iz tišine.

Ona nije nastala iz buke velikih rečenica, već iz onih trenutaka kad neko zadrži dah, kad pogled skrene, kad se ništa ne kaže  a sve oseti.
Ana je moj način da dam glas svim onim ženama koje gledaju, osećaju, pamte  ali ne ulaze u kadar.
One koje pišu o drugima jer se same još ne usuđuju da budu napisane.

Ovo nije klasična ljubavna priča.
Nećete naići na klišee.
Naći ćete telo koje čeka da ga neko vidi ne kao objekat, već kao autora svoje želje.

Ako ste ikada ćutali kad ste želeli da viknete.
Ako ste posmatrali umesto da tražite.
Ako ste voleli kroz rečenice jer vam je dodir bio previše stvaran...

...onda ste već pročitali prvu stranicu ove knjige  samo niste znali da se zove Intimna olovka.

Tatjana M Steller

Tišina iza prozora

Ana sedi tiho, spuštenih ramena, kraj prozora u sobi koja miriše na staru hartiju i tragove tinte. Letnje popodne se rastapa na staklu. Zavesa se povija pod blagim povetarcem, ali ona se ne pomera. Pogled joj je fiksiran ka zgradi preko puta, treći sprat, prozor sa belim roletnama. Otvoren.
Zna da su unutra.
Olovka joj je već u ruci, lagano pritisnuta o ivicu sveščice. Prsti miruju, ali jagodice trepere.
U toj sobi, njih dvoje su kao scena iz filma bez tona. On je spušta polako, strpljivo, kao da je postavlja u nevidljivu melodiju. Ana ne vidi sve jasno, ali vidi dovoljno. Pokret ruke preko bedra, kako se kosa pomera s ramena, kako usne traže usne. Njeni kapci lagano trepću, ali pogleda ne skida.
Zadrži dah. Prvi pokret. Onaj duboki. Onaj koji zna tačno gde dodiruje. U njenoj ruci  olovka se sama pokreće. Linija. Krivina. Povučena dijagonalno. Kratki udah joj pobegne, jedva čujan. Kroz glavu joj prođe misao:
"Nisu ni svesni da pišem njih. A svako slovo je deo njih."

Prvi pokreti

U noćima kad ne može da spava, Ana ponovo gleda crteže koje je iscrtala. Ne reči, nego linije  nizovi koje niko drugi ne može da čita. Zna da svaki potez ima značenje. Oštar pad olovke trenutak kad je on zgrabio jače. Meka, zakrivljena linija poljubac koji je trajao duže nego što je očekivala.
Ona ih ne špijunira. Ona ih doživljava.
To joj ponavlja u glavi, dok njih dvoje ponovo ulaze u sobu, zatvaraju vrata, ali ostavljaju roletne blago podignute. Možda i znaju. Možda i žele da ih neko gleda. Ili, još više da ih neko zabeleži.
Ana više ne razmišlja. Nema moralne dileme. Ona piše ono što telo oseća dok gleda. Rečenice se rađaju dok ruke iscrtavaju  i slova i linije u isto vreme.

„Ona mu je otvorila kolena kao stranice knjige. A on ju je čitao jezikom. Polako. Kao da se plaši da preskoči rečenicu.“

Glas olovke

Blog je isprva bio skriven.
Naslov: Olovka što šapuće. Nije očekivala da iko naiđe na njega. Ali neko jeste. A onda još neko. I komentari su stizali.

„Nisam znao da se pokret može ovako osetiti kroz rečenicu.“
„Ko god da si, pišeš kao da dišeš za njih.“
„Želim da budem nečija priča kod tebe.“

Ana je ćutala. Pisala je još.
Nije se više zvala samo posmatrač. Počela je da bira. Parove, odnose, energije. Počinje da ih prepoznaje. Strast koja ima ritam. Dodiri koji imaju tihu komunikaciju. Sve ono što ostali možda ne primećuju, ali ona čuje kroz pogled.
Nekad piše direktno na papiru. Nekad prstom po stolu. Nekad... samo telom kao da je svaka njena pora upijala njihove pokrete i pretvarala ih u osećaj.

Ispod površine

Jedne noći, posmatra ga kako je ljubi. I sve izgleda savršeno. Do trenutka kada on zastane. Kad se telo njegove partnerke napne. Kad mu skrene pogled. Samo na tren  ali dovoljno da Ana to oseti.
Tu noć nije mogla da piše.
Nešto u njoj se pobunilo. Ta scena  nije bila ljubavna. Bila je pokušaj. Isprazna. Pokret bez smisla. Mehanička strast bez duše.
Sutradan je sve obrisala. Nije želela da ih zadrži među svojim pričama.
Počela je da bira. Da oseća. Da odbija one koji samo rade bez osećaja.
Olovka sada traži istinu. Ne snimke. Ne pokrete. Već unutrašnji ton odnosa. I tu se Ana počinje menjati.

Linije strasti

Par iz stana 4B. Novi. Mlada žena s tetovažom na ramenu i muškarac s rukama koje su stalno u pokretu. Njih dvoje ne prave ljubav. Oni plešu.
Ana ih je prvi put posmatrala kroz refleksiju na staklu automobila. Drugi put kroz napuklu zavesu na stepeništu.
Nije joj bilo važno kako. Samo da vidi. Da oseti.
U noći kad ih je pisala, ruka joj je prešla granice koje nikad pre nije. I papir je bio pretesan za ono što je želela da zabeleži. Linije su se uvijale, rečenice krivile, a neka slova bila zamrljana  jer se i njeno telo kretalo dok je pisala.

Po prvi put... Ana nije znala da li je posmatrač  ili deo odnosa

.
„U svakom njegovom prodoru, njeno telo se otvaralo kao stranica dnevnika. A ja sam, prvi put, osetila da više nisam samo ruka koja piše  već dodir koji ostaje na koži.“

Granice gledanja

Ana je sedela na podu, leđa naslonjena na zid. Roletne su bile spuštene, prvi put posle meseci.
Nešto se promenilo.
Pisala je sinoć dok je par iz 4B vodio ljubav. Pisala je brzo, gotovo u transu, ali onda je umesto rečenice o njima  iz nje izašlo:

„Želim da neko ovako piše mene.“

Rečenica ju je presekla.
Nije više mogla da se sakrije iza papira. Ispod njenih reči bila je želja, ne posmatranje. Glad, ne inspiracija.
Te večeri se prvi put obratila čitaocima na blogu:

„Da li ste ikad gledali nešto toliko intimno, da ste se zatekli kako se pitate šta vas zaista pokreće? Pisanje? Ili čežnja?“

Komentari su eksplodirali. Neki su je nudili. Drugi su je kritikovali. Treći su  želeli da ih zapiše.
Ana je gledala ekran, ali osećala kako joj olovka pulsira u ruci, kao da zna da je nešto puklo.

Reči koje ne može izreći

Jedne noći, Ana ne piše. Ne gleda. Samo leži.
Tišina joj se uvukla u telo. Svaka reč u njoj deluje nedovoljna. Pokret  lažan. Sve što je ikad napisala čini joj se kao pokušaj da dosegne nešto što nikad nije imala.
Vrti se u krevetu. Oseća težinu u grudima, ne od tuge, nego od previše zadržanog.
U mraku, dodirne papir. Ne piše rečenicu. Samo povlači liniju. Ravno. Duboko. Preko cele stranice. Kao rez.
Zamislila je kako bi bilo da neko zapiše nju. Njen dah. Njeno telo. Njen strah od bliskosti

„Da li bi njihova olovka znala gde da zastane? Da li bi mogli da osete kad moje telo zadrhti? Ili bi preskočili, kao loš čitač?“

Reči su bile prevelike. Ostala je tiha.

Potres na papiru

Bilo je neizbežno.
Jedan od njenih čitalaca muškarac čije je komentare prepoznavala po načinu na koji je govorio o dodiru, o tišini, o prostoru između dva tela  pozvao ju je na piće. Samo to. Piće.
Pristala je.
U baru, pričali su o svemu osim o seksu. O muzici, o bojama, o načinima na koje svetlost ulazi u sobu. O tišini koju voliš jer je nečija.
Kad ju je ispratio kući, stajali su ispred vrata. Nije je poljubio. Samo je rekao:

„Kad poželiš da neko tebe zapiše, ne moraš da mi kažeš. Samo otvori vrata.“

Te noći nije spavala.
Sutradan otvorila ih je.
U njegovom dodiru nije bilo agresije. U njegovom pogledu nije bilo gladnog pohoda. Samo strpljenje. I razumevanje.
Kad joj je poljubio vrat, telo joj je prvi put reagovalo bez svesnog posmatranja. Nije analizirala. Nije beležila. Nije bila ni pisac ni posmatrač. Bila je ona.
Olovka je pala s noćnog stočića. Papiri su ostali beli.
To je bio prvi put da priča  nije napisana. Bila je proživljena.

Novi tragovi

Promenilo ju je.
Ana nije prestala da piše. Ali njene priče su sada bile drugačije. Nisu više bile samo o drugima. U svakoj priči bilo je po jedno „ja“ koje je dihalo, koje je drhtalo, koje je  osećalo.
Blog je sada imao svoje čitaoce, ali i svoje junake. Ljudi su joj slali svoje priče. Snimke pokreta. Delove tela. Glasovne poruke uzdaha.
Hteli su da ih Ana zapiše. Da ih njena olovka obuhvati, zaustavi, ovekoveči.
A ona je birala.
Biraće samo one čiji dodiri govore tiše od reči. One čija tela komuniciraju iskreno. One koji ne žele da budu viđeni  već da budu osećeni.

Olovka što šapuće

Sedela je u tišini, kraj otvorenog prozora.
U njenim rukama bila je nova sveska. Prva strana  prazna.
U drugoj sobi, on je još spavao. Njen dah je bio smiren, dublji, ispunjen.
Zapisala je:

„Nekad sam mislila da olovka beleži tuđe priče. A sada znam svaka priča koju napišem je trag mog tela. Moja želja. Moja prisutnost. I više ne moram da gledam da bih pisala. Sada  osećam.“

Zatvorila je svesku.
Olovka je ćutala.
Ali u njenoj tišini, još uvek se šaputalo.

Ona koju pišem

Ana više nije znala da li piše jer oseća, ili oseća jer piše.
Njeni prsti su se kretali po papiru drugačije. Nekada je beležila druge  sada je tragala za sobom. Počinje novu priču, bez uvertira. Bez maski.

“Bila sam devojka sa olovkom. Gledala sam ih kako vode ljubav. Ali istina je: nisam žudela za seksom. Žudela sam da me neko vidi… dok ćutim.”

Svaka rečenica grebla je po njoj. Kao da je gola pred sobom. I nije se skrivala.
Kroz prozor je prolazio zvuk iz susednog stana. Dvoje su opet vodili ljubav. Nekad bi pisala o njima.
Sada  je zatvorila prozor. I pisala o sebi.

Zapis koji se ne briše

Poruka je stigla u dva ujutru.
“Znam da je ta priča o meni. I o njoj. To si gledala te večeri, zar ne?”
Ana je zurila u ekran. Srce joj je tuklo u ušima. Usta su joj bila suva.
Nije očekivala da neko prepozna sebe. Ili da želi da zna da je gledan. Ali poruka je bila nežna. Bez pretnje. Sa nečim dubljim: prihvatanjem.

“Hvala ti. Prvi put sam video nas iznutra. Tvoje reči su bile istinite. I bile su lepše od našeg pamćenja.”

Ana je zatvorila laptop. I u tom trenutku shvatila  reči nisu više samo njena terapija.
One su ogledala. A nekad i skalpel.
Odlučila je: pisaće opreznije. I istinitije.

Pogled iznutra
Po prvi put, nije pisala danima.
Ne zato što nije imala šta da kaže  nego zato što nije želela da stoji izvan. Počela je da živi unutar.
Vodila je ljubav sa njim polako, prisutno, ne analizirajući. Nije tražila „materijal“. Samo osećaj. Koža u kožu. Pogled u pogled.
Nakon toga, ležala je na stomaku, glave oslonjene na njegovu nadlanicu. Papir je bio prazan pored kreveta

.
„Ne moraš da pišeš večeras“, rekao je. „Sve si već ispisala telom.

“
Zatvorila je oči. Po prvi put poverovala je.

Olovka u ogledalu
Otvorila je staru svesku.
Stranice su bile žute, neravne, neke sa tragovima prstiju, neke zgužvane od vlažnih dlanova. Svaka reč bila je vremeplov.
Čitala je sebe kako je posmatrala. Sebe kako je želela. Sebe kako je čekala.
I svaki list ju je boleo. Ali nije ga mogla baciti. Jer svaka stranica je bila dokaz da je preživela sopstvenu tišinu.

“Nekad sam verovala da mogu da pišem bez da me dodirne. Ali sada znam: svaka rečenica je bila moj krik prerušena u reč.”

Na poslednjoj strani napisala je:

“Zahvaljujem svojoj staroj olovci. Sada, biram da živim.”

Zatvorila je svesku.

Završna rečenica
Blog je otvorila poslednji put.
Bez fanfara. Bez objašnjenja. Samo sa jednom objavom.
Poslednji post: “Tišina kao kraj”

Neću više pisati o tuđim telima.
Ni o svom.
Ne zato što ne osećam.
Već zato što više ne moram da dokažem da osećam.
Olovka me je naučila da gledam.
Ljubav me je naučila da budem.
I sada…
Biram da budem bez opisa.
Bez zapisa.
Bez vas.
Ali ako ikad pročitate sebe u ovim rečenicama…
Znajte da sam vas gledala nežno.
I da sam vas pisala kao da ste dah.
Sada dišem.

Zatvorila je stranicu. Ugasila lampu. Prazan papir ostao je kraj kreveta.
Ali kamera kada bi ovo bio film  zadržala bi kadar na njoj kako leži, gola pod čaršavom, mirna, oslobođena.
Olovka miruje.
Papir čeka.
Ali više nije potreban.
Jer priča je završena  u telu.