Ona koja ne povređuje – svet izvan reči
Postoje žene koje ne ulaze u tvoj svet da bi ga menjale, analizirale, popravljale ili, ne daj Bože, osudile. One su poput tihih melodija koje te dotaknu, ali te nikada ne naruše. Nije ona od onih koje povređuju – čak i kada bi htela, ne bi znala kako. Ne zato što je slaba, već zato što je izabrala drugačiji jezik, drugačiji svet, gde povređivanje ne postoji kao opcija, kao misao, kao instinkt.
Njena potreba da ošteti, obezvredi ili ukalupi bilo koga – nikada se nije razvila. Nema tu vrstu impulsa. Umesto toga, razvila je autentičan svet koji ne liči ni na čiji drugi. Svet boja, zvukova i vibracija, koji se rađa unutar četiri zida njenog mira, iza zatvorenih vrata gde niko osim nje ne ulazi. Tu je svoja – sto posto, na sto načina. Tamo se ogolila i sakupila, tamo se pronašla i uvek iznova pronalazi.
Fotografija je njeno ogledalo. Kroz objektiv ona vidi ono što većina ljudi prođe bez da primeti. Njen svet nije svet reči, već nijansi. Nije to beg – to je izbor. Odluka da se kreće melodijom svoje duše, a ne ritmom sveta koji stalno juri negde, često ni sam ne zna gde.
Neće te povrediti. Ne zato što ne može, već zato što nema ni jednu emociju u tom pravcu. Ako je pustiš da diše u svom ritmu, ako je ne guraš u okvire, ona će ti biti više od prijatelja – biće ti ogledalo duše. Zna ona da te sasluša, da razume, da ne osudi. I to nije slabost, to je snaga koja dolazi iz ogromnog unutrašnjeg prostora. Njena svest je šira od osuđivanja, slobodnija od kalupa.
Ume ona da se zagleda – ne u tvoje lice, već u tvoje oči. U ono što se krije iza njih. U um i dušu koji često ni ti ne umeš da prepoznaš. Ona nije posmatrač tela, već čitač duša. Zna da ti priđe, a da te ne dodirne. Zna da te podigne, a da te ne optereti. Ona je prijatelj tvog sveta – čak i kad ga ne razume, čak i kad ga ne deli.
Ali postoji jedno pravilo: ne dodiruj je negativnošću. Ne donosi joj priče iz sveta koji je uokviren smernicama bez duše. Ne pokušavaj da je uvučeš u lavirint loših vesti, tužnih pogleda, toksičnih misli. Neće ti poći za rukom – ne pripada tom svetu. Njen um i duh vibriraju izvan univerzuma poznatog većini. Njena čula nisu podešena kao kod drugih – ona čuje boje, vidi zvuke, oseća svet izvan reči.
Ona nije tvoja svakodnevna saputnica. Ona je umetnost, frekvencija, svetlost koja se ne da zarobiti. Ona je sloboda u najtišem obliku. I ako je pokušaš ukalupiti, izgubićeš je.
Zato, ako ti je stalo – čuvaj je kao redak zvuk, kao nežnu nijansu zalaska, kao vibraciju koju ne možeš opisati, ali znaš da postoji.
