.
U svetu u kojem je buka postala merilo postojanja, biti tiha, svoja i autentična osoba često se doživljava kao greh. Danas te vređaju rečima poput: "Bolesna si, idi leči se", a ti znaš da si samo pokazala emociju, ranjivost ili svoju prirodu. I još gore to ti izgovore kao da ti čine uslugu, kao da su ti udarili šamar zdravog razuma koji će te “probuditi” i preobratiti u njihovu verziju “normalnog”. A zapravo, to je njihov pokušaj da umire sopstvenu nesigurnost jer sve što ne mogu da razumeju, oni moraju da odbace.Ali ti nisi njihova verzija "normalnog". I ne moraš biti. Tvoja tišina nije slabost, već snaga koja ne vrišti da bi bila primećena. Tvoja ranjivost nije bolest, već hrabrost da budeš čovek u svetu koji se boji istine. Nisi stvorena da se uklopiš u kalup koji lomi sve što je nežno, iskreno i drugačije.Svet danas više slavi buku nego smisao. Slavi lažni sjaj umesto unutrašnje svetlosti. I baš zato, tvoja tišina ih plaši jer u njoj se ne krije slabost, već moć koju ne mogu da kontrolišu.Zato nemoj da se menjaš da bi se uklopila. Ne prigušuj svetlo da ne bi zasmetala onima koji su izabrali mrak. Ne umanjuj sebe da bi bila prihvaćena. Biti "obična osoba", u svetu u kojem svi žele da budu viralni, glasni i veštački savršeni – to je danas najhrabriji izbor.Jer ono što je tiho, autentično i istinito traje. A buka se kad-tad ugasi.Odeš negde, predstaviš se imenom, svojim hobijima, svojim malim svetom koji gradiš tiho i s ljubavlju. I odmah si meta. Kažu da si lažna, da nešto glumiš, da nije moguće da neko bude tako iskren, miran i svoj. Svima si nešto sumnjivo, nešto pogrešno. Kao da ne mogu da podnesu osobu koja ne viče, ne nameće se, koja ne traži pažnju svakom rečju. Njima si, prosto, neuhvatljiva.Zamislim se tada. Zamisli i ti kako to izgleda kad te ismevaju jer si pristojna, jer ne vičeš, jer se ne uklapaš u njihovu buku. Povučena si, ali prisutna. Tvoja tišina ih uznemirava više nego ijedan krik. Jer u njihovim očima tišina nije osobina, već kvar. Oni žele da te uvuku, kao usisivač, u svoje haotične stavove i pravila. Da te "preprave", da te oblikuju, jer ne mogu da podnesu da postojiš izvan njihovih okvira.A oni koji se tome priključe ne vide. Ili ne žele da vide. Ne primećuju da su stali na stranu zlobnih, glasnih, nepristojnih. Podržavaju ružno, jer im je tako lakše. Oni više ne razlikuju iskrenost od glume, dobrotu od slabosti, tišinu od odsustva. U njihovim očima, ti si haos, jer ne mogu da te pročitaju. I to ih plaši.Ali znaš šta? To ne dopire do mene. Nikada sebi ne bih dozvolila da me to zaista dotakne. Vodim ovaj razgovor, sada, ovde, ne zato što želim da im se pravdam – već zato što me rastužuje koliko su oni, u stvari, izgubljeni. Jer to ne rade ispunjeni, srećni ljudi. Niko ko ima mir u sebi, ko ima smisao i ljubav, neće napadati druge zbog njihove tišine, autentičnosti ili dobrote. To rade prazni. To rade oni koji su izgubili dodir sa sobom, pa im ti smetaš jer si podsetnik na ono što su nekada bili ili želeli da budu.Zato se neću baviti njima. Jer ko ima sopstvenu vrednost, ne troši dane baveći se tuđim životima. Nečija svetlost ne gasi tvoju osim ako si već u mraku.I tako, ostaje istina: teško je i tužno biti samo obična osoba. Neko ko ne juri validaciju, ne pravi buku, ne glumi. Samo osoba koja postoji u svojoj punoći, bez potrebe da se dokazuje. U današnjem svetu, to je često najhrabrija stvar koju možeš biti.Ali uprkos svemu ja biram da budem baš to. Obična. Tiha. Svoja. Jer u tome je snaga koju oni nikad neće moći da razumeju.
I zbog toga znam boleću. Boleću one koji nisu u miru sa sobom. One koji ne znaju ko su, pa ih uznemirava svako ko jeste. Boleću slabe, ne zato što ih povređujem, već zato što im budim ono što pokušavaju da zaborave. Boleću neuspešne, jer im moje postojanje, iako tiho i nenametljivo, razbija iluziju da je vrednost samo u rezultatima, statusu i priznanju. Boleću prazne, jer ih podsećam kako izgleda kada neko ima dušu punu smisla, ljubavi i tišine koja ne vapi za odobravanjem. Boleću jer sam ono što ne umeju da objasne. Ne mogu da me kategorizuju, ne mogu da me uklope, ne mogu da me poravnaju sa sobom. I kada ne mogu onda pokušavaju da me umanje. Da me obesmisle. Da me pretvore u karikaturu, u slabost, u nešto "pogrešno". Jer im tako bude lakše da zaborave šta im nedostaje. Zato boleću. Ne jer sam glasna, nego jer moja tišina viče tamo gde njihova savest ćuti. Ne jer sam napadna, nego jer moje postojanje ne traži dozvolu, pa to dožive kao drskost. Boleću jer ne tražim pažnju, ali je dobijam – od onih koji znaju da prepoznaju svetlost bez buke. Boleću jer ne glumim. Jer nisam tu da ih impresioniram. Jer nisam proizvod očekivanja, već rezultat rasta, tišine i izbora da budem svoja. I najviše boleću one koji su nekada i sami bili ovakvi. Ali su se odrekli sebe da bi pripadali. Oni me gledaju sa najviše gorčine, jer sam podsetnik da se moglo drugačije. I to boli najdublje. Ali neka boli. Jer ja biram istinu. Biram dušu. Biram da budem obična –ali cela. I ako to boli druge, to govori više o njihovim ranama nego o mojoj tišini.
I zato ću ćutati. Ne zato što nemam šta da kažem, već zato što neću da trošim reči na one koji ih ne žele razumeti. Neka misle da je tišina slabost ja znam da je to moja snaga. Veliki se ne bave malim, ni svetlo ne raspravlja s tamom.
Moj mir je odgovor na njihovu buku.
