Markov Dnevnik
Useljenje
Tasha je duboko udahnula dok je otvarala vrata starog stana u zgradi na uglu centralne ulice. Miris prašine i drvenog poda mešao se sa nečim starim, skoro zaboravljenim, što je nekako istovremeno bilo i opojno i teskobno. Svetlo je probijalo kroz poluzatamljene zavese, bacajući duge senke na nameštaj koji je izgledao kao da je čekao godinama kao da je neko jednostavno otišao, ostavivši sve iza sebe.Dok je nosila kutije i raspremala stvari, njene misli su se vrtile oko novog početka nove šanse da se udalji od buke grada i sopstvenih nemira. Ali onda je, između starih knjiga na prašnjavoj polici, nešto privuklo njen pogled. Bio je to svezak stari, kožni dnevnik, sa istrošenim koricama i zlatnim slovima na naslovnoj strani. Njeno srce je zakucalo jače.Pogledala je oko sebe, kao da traži odgovor u tišini praznog stana. Ko je ovaj Marko, i zašto je njegov dnevnik završio upravo ovde? Nije ni slutila da će stranice koje drži u rukama uskoro promeniti njen život zauvek.
Prvi zapisi
Stan je imao tišinu koja nije bila obična. Nije to bio mir, nego nešto gustije, teže. Zidovi su škripali na promenu vazdušnog pritiska, drveni podovi jecali pod njenim koracima kao da se žale što su ponovo probuđeni. Tasha je sedela na podu u dnevnoj sobi, oslonjena leđima o stari trosed prekriven plahtom. U rukama je držala dnevnik. Težak, opipljivo stvaran, sa kožnim koricama koje su mirisale na vlagu i vreme. Napolju su se svetla gasila jedno po jedno. Grad je tonuo u mrak, a stan na četvrtom spratu postajao je kapsula, izolovana od svakodnevne buke i brzine. Ispod prozora je prolazila žena sa psom. Pas je zastao, pogledao ka zgradi i zarežao tiho. Tasha se nehotice trgnula. Nije znala zašto je toliko odugovlačila s čitanjem. Možda je osećala da jednom kad počne, neće moći da prestane. Možda je to bio strah, ne od onoga što će pročitati, već od onoga što će to u njoj pokrenuti. Prstima je prešla preko prvih redova, a rukopis je bio sitan, uredan, pomalo starinski.
"Ako neko ikada pročita ovo, neka zna da nisam bio lud. Neka zna da nisam lagao. I neka zna nisu me ostavili na miru."
Tasha je zadrhtala. Nije znala da li zbog reči koje je pročitala ili zbog promaje koja se iznenada provukla kroz stan. Pogled joj je skliznuo ka vratima spavaće sobe. Bila su poluotvorena, a mrak iza njih gust kao mastilo. Nije volela da ostavlja vrata otvorena kad je sama, a ipak ih nije zatvarala. U glavi su joj se rojile misli. Ko je Marko? Šta mu se dogodilo? Da li je pisao ovo pred smrt? Da li je znao da će umreti? Dnevnik je bio debeo, i činilo se da je ispisan gotovo do poslednje strane. Pre nego što nastavi, ustala je, otišla do kuhinje i uključila svetlo. Trebalo joj je nešto što će je vratiti u realnost, toplina, poznat miris. Zakuhala je kafu, ali joj je ruka drhtala dok je sipala vodu. Čajna kašika je pala na pločice s tupim zvukom. Prvi put posle dugo vremena osetila je nelagodu koja nije bila racionalna.VVrativši se s šoljom u ruci, sela je opet i otvorila sledeću stranicu.
"Prvo su mi samo gledali kroz prozor. Nisu govorili ništa. Samo su stajali. I uvek su znali gde sam. Uvek."
Tasha je naglo zatvorila dnevnik. Srce joj je udaralo kao da će iskočiti iz grudi. Osetila je kako joj znoj probija duž leđa. Ovaj čovek je verovao da ga prate. Da ga posmatraju. Možda je patio od paranoje, možda je bio bolestan. A možda možda nije. Osluškivala je. Stan je ćutao, ali ta tišina sada je imala oblik, kao da neko sedi sa njom, nevidljiv, i posmatra svaki njen pokret. Bilo je kasno, ali znala je da noćas neće moći da zaspi. Osećala je da je već prešla granicu. Dnevnik nije bio samo zapis jedne ličnosti. Bio je poziv. I ona se već javila.
Sećanja na Marka
Sledećeg jutra magla je legla nad gradom, gusta i prljava, kao da je u sebi nosila ostatke sna. Tasha je stajala na balkonu, sa šoljom crne kafe, i gledala kako automobili klize kroz beli veo. Bilo je tiho, previše tiho za deo grada koji inače bruji od jutarnje buke. Osećala se kao da je napustila stvarni svet i zakoračila u neki zamagljen prelaz, između onoga što jeste i onoga što je bilo. Nije mogla da prestane da misli na Markov rukopis. Reči iz dnevnika bile su joj se urezale u um, stalno su se vraćale, poput eha koji odbija da utihne. Nije verovala u duhove, niti u senke prošlosti koje šapuću, ali taj tekst... imao je težinu nečega stvarnog. Nečega što nije mogla da objasni. Odlučila je da ode do komšinice sa trećeg sprata. Stara žena, nosila je ime koje je retko čula – Persida. Prvi put ju je srela kada se useljavala, kratko su razgovarale u hodniku, ali sada je došla s konkretnim pitanjem. Želela je da sazna nešto o prethodnom stanaru. Vrata su se otvorila sporo, uz škripu koja je ličila na uzdah. Persida je bila sitna žena, s licem koje je više ličilo na mapu nego na čoveka. Bore su joj se preklapale kao tragovi života koji nisu hteli da se zaborave. Pogledala je Tashu kao da već zna zašto je došla. Zato ga i nisu dirali. Bio je tih, ali u očima mu je nešto živelo, nešto nemirno. Jednom sam ga pitala da li mu je dobro, rekao je da će uskoro sve prestati, da će ga pustiti na miru. Tasha je gutala svaku reč.
Jeste li znali šta je radio? s oprezom je pitala.
Persida je klimnula glavom, ali to nije bio znak da zna, već da se ne usuđuje da kaže. Znam samo da je često dolazio kasno. Neki ljudi su ga čekali ispred zgrade, ali nisu izgledali kao prijatelji. Tišina koja je usledila bila je glasnija od svakog odgovora. Kasnije tog dana, Tasha je svratila do obližnjeg kafića. Bila je to mala, zadimljena rupa sa drvenim stolicama koje su se klatile i zidovima punim starih fotografija. Prepoznala ga je sa jedne stranice iz dnevnika Marko ga je pominjao kao mesto gde je često sedeo sam, „u ćošku pored ogledala, gde mogu da gledam, a da ne budem viđen“. Konobar, muškarac u kasnim tridesetima, gledao ju je s nepoverenjem kada ga je pitala za Marka. Onaj što je pisao u svesku? Da, dolazio je. Uvek naručivao isto. Nikad nije govorio mnogo. Jednom su došla dvojica, seli za njegov sto, i samo su gledali. Nije rekao ništa. Samo je ustao i otišao. Nije se više vratio. Tasha je zapisivala u svoju beležnicu, ali je osećala da je to samo početak. Marko nije bio običan čovek koji se zatvorio u sebe. Bio je neko ko je znao previše ili video nešto što nije smeo. A sada, sve to što je znao ležalo je pred njom u njegovim rečima, u njegovim tragovima. Na povratku kući, hodnici zgrade bili su mračni. Svetlo na trećem spratu je treperilo. Ispred njenog stana, na podu, ležao je papirić. Savijen uredno, bez potpisa.
„Zatvori dnevnik.“
Nešto nije u redu
Sedela je za stolom, dnevnik ispred nje, ali nije ga otvarala. Papirić s porukom bio je preklopljen i stajao pored bele šolje iz koje se dizala para. Pisano štampanim slovima, precizno, kao da je neko želeo da ne ostavi ni trunku ličnog traga. Pokušavala je da ostane racionalna. Možda je neko iz zgrade video da lista svesku i poželeo da je uplaši. Ali kako je znao? Kako je znao da je reč baš o dnevniku? Dole u hodniku, vrata lifta nisu se zatvarala kako treba. Vrata su se škripavo otvarala i zatvarala, bez ikoga unutra. Svetlo je treperilo. Te noći, ponovo je čitala. Marko je pisao o ljudima bez imena. O susretima u senkama, razgovorima koji se odvijaju šapatom. Spominjao je fotografiju koju je slučajno snimio, koja „nije smela da postoji“. Ali nigde nije pisalo šta je na njoj. Samo da se sve promenilo nakon toga. Spavala je nemirno, a kad se probudila, jedna strana dnevnika bila je zalepljena. Kao da je neko, dok je spavala, pokušao da sakrije sledeću stranicu. Ustala je i proverila vrata. Bila su zaključana, sve zaključano, sve na mestu. Ipak, osećaj da nije bila sama bio je neizbrisiv.
Tajanstveni poziv
Telefon je zazvonio u 3:12 ujutro. Neprirodno vreme za pozive. Tasha je prvo ignorisala, ali broj se uporno ponavljao. Nepoznat. Prsti su joj zadrhtali dok je pritisnula „javi se“. Nemoj više da kopaš. Nemaš pojma s kim se igraš. Reči su bile kratke, muške, bez akcenta, bez afekta. Samo pretnja, suva i stvarna. Ko ste vi? Šta hoćete? Klik. Veza je prekinuta. Nije mogla da odluči da li da zove policiju. I šta da im kaže? Da joj neko preti jer čita tuđi dnevnik? Sve je delovalo kao loš triler, ali osećaj u stomaku bio je previše stvaran da bi bio fikcija. Zapisala je broj. Sledećeg jutra ga je dala prijateljici iz redakcije da proveri. Nije bio registrovan. Nije postojao.
Prva poseta mestu iz dnevnika
Dnevnik je spominjao zabačeni deo grada, kraj železničke stanice, gde se nalazi stara, napuštena radionica. Marko je često odlazio tamo „mesto gde ih više ne čujem“, kako je napisao. Tasha je tog popodneva sela u tramvaj i krenula. Išla je sama, s diktafonom i fotoaparatom u torbi. Mesto je bilo jezivo, tiho, napušteno, ali u kutku dvorišta stajala je limena stolica i poluraspadnuta cigareta na zidu. Neko je bio tu možda juče, možda pre sat vremena. Na vratima radionice neko je kredom napisao brojeve. 5 – 18 – 22. Ispod toga, crnim flomasterom:
"Nema istine bez bola."
Ušla je. Zidovi su bili puni ogrebotina, papiri starih tehničkih nacrta razbacani svuda. Na jednoj polici fascikla bez imena. Unutra, fotokopije. Snimci nadzorne kamere, nečitke slike, ali jedno lice isto ono lice sa fotografije koju je našla u stanu. Neko je bio uključen u nešto organizovano. Osećaj sekao je kroz nju kao led.
Halucinacije i strahovi
Te noći nije ni pokušavala da spava. Dnevnik je bio na stolu, ali svaki put kad bi ga pogledala, učinilo joj se da je pomeren. Jednom je čak bila sigurna da su stranice prelistane, iako je stan bio zaključan. U ogledalu kupatila ugledala je senku. Sekund, ništa više, ali bila je sigurna da ju je neko posmatrao iza nje. Okrenula se, ništa. Zavesa se blago pomerala, iako su svi prozori bili zatvoreni. Adrenalin joj je šibao kroz telo, srce je udaralo kao zvono. Sve je počinjalo da se meša stvarnost, dnevnik, Markova psihoza, ako je bila psihoza, i njen osećaj da ono što čita počinje da menja nju. Više nije bila samo novinarka. Bila je svedok. A možda i sledeća meta. U podrumu zgrade, među starim stvarima ostavljenim od prethodnih stanara, Tasha je pronašla kutiju sa Markovim imenom. U uglu, zalepljena trakom, skoro neprimetna. Unutra, pomešani predmeti koji nisu delovali povezano stari ključevi, crno-bela fotografija s nečitkim potpisom, i još jedan svesak, manji, debljeg papira, sa samo nekoliko zapisa.Na poleđini fotografije: *„B. je sve znao.“*Ko je B? Nova linija istrage počela je da se otvara pred njom. Počela je da pregledava sve ljude iz stanove zgrade i njegove moguće kontakte. Ali to nije bio običan trag. U jednoj rečenici iz druge sveske, Marko je pomenuo „B.“ kao nekog ko je pokušao da ga upozori pre nego što su stvari „postale nepopravljive“.Soba je delovala skučenije. Tasha je zatvorila kutiju, ali nešto u njoj već se pomerilo. Imala je osećaj da ono što se otključava neće moći da se zatvoroi.
Pokušaj intervjua
Preko stare adrese iz dnevnika, Tasha je uspela da pronađe jednu od Markovih poznanica Jeleni Marković. Prva reakcija bila je hladna, gotovo neprijateljska.Ne znam ništa. Molim vas, ne dolazite mi više. Zatvorila je vrata, ali Tasha je već videla dovoljno.Stan je bio u haosu. Na stolu je bio isti model sveske kao i Markova. Na zidu, među porodičnim slikama, nedostajala je jedna samo trag prašine u pravougaonom obliku.Tasha je čekala u kolima ispred zgrade. Posmatrala je Jelenu kako izlazi kasnije te večeri i vozi se ka starom skladištu na periferiji. Pratila je na bezbednoj udaljenosti, sve do trenutka kada je Jelenin automobil nestao iza zaključane kapije.Te noći u dnevnik je upisala nešto što nije želela da prizna: „Osećam da me vodi negde gde neću moći da se vratim.“
Nešto se menja
Promene su bile suptilne, ali stalne. Činilo se da joj se memorija povremeno gubi u praznine. Počela je da sanja mesta na kojima nikad nije bila. Zidove bez prozora. Glasove koji govore, ali se reči ne čuju.Na vratima je zatekla posetnicu. Ime: Nikola Jovanović, detektiv. Telefonski broj ispisan rukom.Pozvala je odmah. Sa druge strane javio se umoran glas.Vi ste ta što čita dnevnik? Rečeno mi je da vas neko posmatra.Ko vam je rekao?Klik. Veza prekinuta.Te večeri po prvi put je odlučila da zaključava ne samo vrata, nego i unutrašnju bravu. U dnevniku je, po prvi put, pronašla belešku koja nije bila Markovim rukopisom. Neko je nešto dodao. Crnim mastilom:„
Upoznavanje sa Nikolom
Sastali su se u rano jutro, u malom kafeu sa pogledom na reku. Tasha ga je odmah prepoznala bio je jedan od onih ljudi koji deluju kao da znaju previše, ali to ne kažu. Nosio je sivi mantil, sa pogledom koji nije bežao, ali ni ostajao predugo.Rečeno mi je da imate nešto što bi me moglo zanimati, počeo je. Nije se rukovao. Nije se nasmejao.Tasha je spustila dnevnik na sto. Nikola ga je otvorio, brzo preleteo prve stranice, zatim ga zatvorio, tvrdo, odlučno.Imate li kopije?Nemam. Nisam stigla. Šta vi znate o ovome?Znam da je Marko bio moj bivši informator. Nestao je, a onda su mi rekli da je mrtav. Ali ne verujem u zvaničnu verziju. I nikad nisu našli telo.Tasha se zaledila.Kako mislite… nestao?Nikola je gledao pravo u nju.Jer ako je dnevnik tačan onda Marko možda nije mrtav. A vi ste sad u nečemu iz čega se ne izlazi lako.
Nepoverenje i saradnja
Nikola nije voleo novinare. Imao je iza sebe godine saradnji koje su završavale loše zataškane istine, izokrenuti naslovi, izdaja u poslednjem trenutku. Ali Tasha mu nije ličila na njih. Bila je previše iscrpljena da bi glumila. Pogled joj je bio tvrd, ali ranjiv. Nosila je strah, ali i inat.Ipak, pravila su morala da postoje. Nema snimanja, nema objavljivanja. Sve ide preko mene, rekao je, gledajući je direktno. Ako se povučeš ja završavam sam.Tasha je klimnula, ali već tada je znala da neće moći samo da posmatra. Markov dnevnik je bio više od priče. Bio je njen kompas.Započeli su tako što su povezali sve lokacije koje je Marko pominjao. Nikola je imao pristup starim izveštajima zapisnicima, zapisima patrola, čak i neprijavljenim incidentima. Ubrzo su primetili obrazac: ljudi iz Markovog okruženja nestajali su ili se povlačili u tišinu. Nekoliko ih je napustilo zemlju. Jedan izvesni Dragan Savić nestao je bez traga dve nedelje pre Markovog „samoubistva“.Nikola je rekao ono što je Tasha već osećala: ovo nije samo priča o smrti. Ovo je mreža.
Prvi zajednički tragovi
Proveli su dan prateći Markove beleške. Jedna ih je odvela do napuštene vikendice izvan grada. U dnevniku je pisalo: *„Ovde sam prvi put video da nisam sam. Da gledaju iz daljine. Neki čudni svetlosni tragovi. Ali najgore tišina.“*Vikendica je bila zaključana, ali stara brava popustila je lako. Unutra slojevi prašine, ali i tragovi skorošnje aktivnosti. Na podu zgnječeni opušci, prazna konzerva. Na zidu, poruka:„Ko gleda, mora ćutati.“Nikola je fotografisao sve. Njegovo lice je ostalo ozbiljno, ali Tasha je primetila da mu ruke drhte.Ne znam da li igramo njihovu igru ili smo već deo nje, rekao je, tiho.
Otkrivanje novih likova
Jedno ime koje se često pojavljivalo u Markovim beleškama bilo je Ivan Đurić. Ispostavilo se da je radio u istoj firmi kao Marko zvanično kao IT tehničar, ali u stvarnosti imao je pristup podacima koji su trebali da budu obrisani.Posetili su ga u njegovom stanu. Bio je to mršav čovek sa rukama koje su stalno nešto čeprkale papir, čaša, čvor košulje. U njegovim očima nije bilo miraNiste vi prvi koji dolazite. Ali prvi ste koji postavljaju prava pitanja.Kakav je bio Marko? pitala je Tasha.Hrabar. I tvrdoglav. Previše je želeo da dokaže da su istina i paranoja ponekad isto.Ivan je pogledao u Nikolu. Neko vreme sam mu pomagao. Pristup logovima nadzora, internim serverima. Bio je uveren da su koristili zgradu kao paravan za nešto... dublje.Kao šta?Ivan je oklevao.Nešto što nije imalo kod. Nešto što se nije moglo snimiti, samo doživeti.
Tajne iz prošlosti
Te večeri, Tasha je otvorila novo poglavlje dnevnika. Bio je to Markov pokušaj priznanja. Pisao je o čoveku kog je jednom sreo, nepoznat, bez imena, koji mu je rekao:Ti nisi izabran jer si važan. Već zato što se ne pitaš zašto te niko ne vidi.Tasha nije razumela šta to znači dok nije pročitala dalje Marko je tvrdio da su ga danima ljudi izbegavali na ulici. Kao da je postao nevidljiv. U prodavnici mu nisu vraćali kusur, konobari ga nisu čuli kada naruči piće. Jedna devojka je protrčala kroz njega na stanici kao da nije postojao.Nikola je posmatrao dnevnik, ćutke. Njegova sumnja se pretvarala u nelagodnu veru. Rekao je:Znaš li šta je najgore u ovome? Što deo mene ne sumnja više ni u jednu reč. Tasha se naslonila na zid, kao da traži oslonac. Osećala je da se ne nalazi više samo u istrazi. Nego u nečemu što je počelo da menja stvarnost oko nje
Neočekivani protivnici
Nakon što su izašli iz stana Ivana Đurića, Nikola je primetio da ih prati crni automobil. U retrovizoru se pojavljivao i nestajao, vozeći dovoljno daleko da ne izazove paniku, ali preblizu da bi bio slučajnost.Nemoj da se okrećeš, rekao je Tashi. Samo gledaj pravo.Nakon nekoliko ulica automobil je skrenuo, ali osećaj nije nestao. Nikola je već bio navikao na senke koje prate, ali sada su one bile mnogo bliže.Istog dana, Tasha je u redakciji naišla na neočekivanu prepreku. Njena šefica, urednica Marija, pozvala ju je u kancelariju. Na stolu je bio ispisan papir sa njenim poslednjim aktivnostima. Telefonski pozivi. Lokacije. Ime Nikole Jovanovića.Rekao mi je neko da bi bilo pametno da se malo povučeš, rekla je Marija. Nismo mi medij koji ulazi u ove stvari. Ako ne odustaneš, biće problema.Tasha je osetila kako se ceo prostor sužava. Urednica je gledala kroz nju, kao da joj je neko već rekao šta da kaže. Možda su već ušli u sistem. Možda su već svuda.
Dublje u mrežu
Markov dnevnik sve više nije bio samo zbir ličnih beleški. Postao je vodič kroz svet senki. U poslednjim poglavljima pisao je o sastancima u zgradi nekadašnje službe bezbednosti, o starim hodnicima koji više nisu postojali na planovima, o imenima koja su nestajala iz registra dan nakon smrti.Jedno ime iskočilo je među svima Bojan Petrić, bivši agent koji se povukao u anonimnost pre deset godina. Marko ga je pomenuo kao osobu koja „zna kako su obrisani“, i kao nekoga ko „ima podatke koje ne sme da nosi sa sobom“.Nikola je znao to ime. Znao je i da je Petrić sada potpuno van mreže. Ali je takođe znao da ljudi kao on ne nestaju samo menjaju oblike.Preko starih kontakata, došli su do adrese u zabačenom selu. Nikola i Tasha su se uputili tamo, uprkos riziku. Pronašli su kolibu na obodu šume, zatrpanu granjem i lišćem. Ispred vrata, metalna pločica bez imena. Samo simbol krug prekinut crtom po sredini.Znak iz Markovog dnevnika.
Pokušaj napada
Unutra su zatekli tišinu. Prašina na stolu, ugašena peć, ali znakovi da neko nedavno boravio tu. Na zidu razapeti isečci novinskih članaka. Na svakom od njih, flomasterom ucrtan krug sa crtom. Lica na fotografijama bila su precrtana.Iza kuće, Nikola je prvi primetio senku. U trenutku pucanj. Metak je prošao tik pored vrata, razbivši staklo. Pali su na pod. Drugi metak pogodio je zid iznad Tashine glave. Nikola je izvukao pištolj, ali napadač je već nestao u gustoj šumi.Kada su konačno ustali, Nikola je proverio okolinu. Nisu pronašli nikoga. Samo tragove otiske cipela koji su vodili do puta. I... još jedan papir, zalepljen za stablo.„Ovo nije vaša priča.
Rast emocija
Nakon povratka u grad, sklonili su se u motelsku sobu na periferiji. Nikola je zatražio da izbegnu sopstvene adrese. Niko nije bio siguran da li ih prate fizički ili digitalno, ali više nisu želeli rizik.Tasha je sedela na krevetu, ćutala dugo, zureći u jednu tačku. Nikola je sedeo pored nje, bez reči.Više ne znam šta je stvarno, rekla je. Ne znam da li radim ovo zbog Marka... ili zbog sebe.Nikola je pogledao u nju.Možda više nema razlike.To veče, prvi put su podelili tišinu koja nije bila neprijatna. Bila je to tišina savezništva. Suočeni sa nečim što prevazilazi zakon, politiku, pa čak i novinarstvo, njih dvoje su pronašli ono što nikada nisu očekivali poverenje.Ali dnevnik je i dalje bio tu. I na sledećoj stranici stajalo je pitanje ispisano velikim slovima:„Da li si spremna da ne preživiš istinu?
Povezivanje tačaka
Te noći, Nikola je ostao budan. Dok je Tasha spavala sklupčana u fotelji sa dnevnikom u krilu, on je prelistavao svoje stare beleške, Markove tragove, i beležio veze koje ranije nisu bile očigledne.Petrić, Đurić, Savić. Ljudi iz različitih sfera, ali sa jednim zajedničkim dodirom svi su bili povezani sa bivšim obaveštajnim sistemom, projektom koji se nikada nije zvanično vodio. Neformalni naziv bio je „Ogledalo“.Marko je pomenuo to ime samo jednom, u fusnoti: *„Ogledalo nije uređaj. To je metod. Oni koji ga koriste, brišu sve što znamo o stvarnosti.“*Nikola je zaokružio tu rečenicu i ustao. Znao je gde treba da idu. Dnevnik je pominjao stari arhiv, zaboravljen među prašnjavim hodnicima Narodne biblioteke, deo koji nikada nije digitalizovan jer, kako je Marko pisao, *„nešto se ne sme preneti u svet svetla.“
Poseta napuštenom mestu
Ulazak u arhiv bio je lakši nego što su očekivali. Tasha je imala poznanika koji je radio kao noćni čuvar. U zamenu za diskreciju i staru flašu rakije, otvorio im je prolaz do podruma biblioteke.Tamo su pronašli mape, kutije, prastare fascikle. I na kraju, metalni ormar sa oznakom „Vojna arhiva – Interno – 1989“. Ključ je bio slomljen, ali Nikola je uspeo da ga obije.Unutra mapa sa mestima eksperimenta, imena svedoka, i transkripti koje nisu mogli ni da razumeju u potpunosti. Ponavljali su se izrazi kao: „negativni prostor percepcije“, „obrada stvarnosti unazad“, „protok izvan okvira vremena“.Tasha je šapatom pročitala: Ako se subjekt oslobodi kontrole, beleženje postaje uzaludno.U kutiji, našli su i fotografiju. Na njoj Marko, nekoliko godina mlađi, stoji sa trojicom ljudi. Lica ostalih bila su zamagljena. Ne digitalno. Fizički. Kao da ih je neko prešao rukom, ali... papir nije bio oštećen.Tasha je zadrhtala. Nikola je samo rekao: Moramo da izađemo odavde
Neočekivani preokret
Te večeri, vratili su se u motel. Tasha je sela da pogleda fotografiju ponovo, pod svetlom lampe. Ali kada je pogledala Markovo lice nešto se promenilo. Bio je to isti osmeh, isti pogled, ali... u očima više nije bilo njega.Ispod fotografije je, sitnim slovima, pisalo:„Ukoliko vidiš sebe već je kasno.“Nikola je istog trena ustao. Naredio joj da spakuje stvari. Osećaj pretnje više nije bio teorija. Bili su na korak od nečega a taj korak bi ih mogao izbrisati.U tom trenutku neko je pokucao. Polako, staloženo. Tri puta.Nikola je pritisnuo Tashu uza zid i uzeo pištolj. Pitao je: Ko je?Tišina.Kada su otvorili vrata hodnik je bio prazan. Na podu fascikla.Unutra dokument sa oznakom „Pov.“ i stranica iz dnevnika koja nikada nije bila u Tasinoj verziji. Na toj stranici, Marko piše:„Ako ovo čitaš, više nisam ja. I ti više nisi ti.
Rasplamsavanje sukoba
U naredna 24 sata, sve se pokrenulo. Tasha više nije mogla da pristupi svojoj e-pošti. Redakcija joj je blokirala nalog, a mobilni operater obustavio liniju.Nikolu su pozvali njegovi bivši nadređeni. Pokušali su da ga zastraše, da mu prete prošlošću koju je želeo da zaboravi. Znaš dobro s kim si imao posla, rekli su mu. I znaš kako sve može da nestane.Ali najgore je tek dolazilo.Ivan Đurić je pronađen mrtav. Zvaničan izveštaj: predoziranje. Nikola nije verovao u to ni trenutka. Ispod njegovog kreveta pronašli su iscepane stranice dnevnika. Na poslednjoj:*„Oni ne brišu tragove. Oni brišu sećanje.“**Tasha je osećala kako joj realnost klizi iz ruku. Počela je da sanja Markove snove. Da oseća njegove misli. Njegove rečenice su se mešale s njenima.Nikola je znao da moraju ubrzati.Jer sledeći korak... mogao bi ih dovesti do onih koji se više ne kriju.
Osećaj bezizlaza
Bili su istrošeni. Tasha je danima gledala u istu stranicu dnevnika, pokušavajući da zadrži razliku između svojih misli i Markovih. Počela je da piše rečenice koje nije mogla da objasni. Kada bi ih pročitala naglas, zvučale su kao da dolaze iz drugog vremena, iz druge osobe.Nikola je ćutao. Više nije postavljao pitanja. Samo je beležio. Pratio. U njemu se nešto lomilo ne strah, već osećaj da ovde nema više mesta za pravdu, ni za zakon. Postojao je samo tok, i ili će ga proći do kraja ili nestati u njemu.Dok su pokušavali da povežu sve elemente, oboje su shvatili da nema više nikoga kome mogu da veruju. Svaka institucija kojoj su se obratili ili je već bila kompromitovana, ili se pretvarala da ovo ne postoji.Na radiju su čuli vest: pronađena je žena koja tvrdi da je bila u kontaktu sa Markom pre smrti. Svedokinja, novinarka iz drugog grada. Ali kada su je kontaktirali javila se druga osoba, sa hladnim tonom.Ona više ne postoji, rekla je.Ubrzo nakon toga, nestala je i mapa koju su nosili. Nikola ju je imao u torbi a onda, kao da je nikada nije postojala.Tasha je šapatom rekla: Ako oni kontrolišu sećanje... kako znamo da mi nismo sledeći?
Nova nada
Onda se desilo nešto neočekivano. Na mail adresu koju Tasha više nije mogla da koristi, stigla je poruka. Kratka, bez naslova. Sačuvana samo zato što je Nikola znao da redovno pravi offline bekap.U poruci je bio samo jedan red:„Ostalo je nešto u njegovom stanu. Pogledaj iza ogledala.“**Nisu se dvoumili. Po prvi put, vratili su se na mesto odakle je sve počelo u Markov stan. Bio je zapečaćen, ali Nikola je imao načine. Kad su ušli, sve je bilo tiho. Miris memle i papira, tihi odjek nečega što je već jednom umrlo.Ogledalo u hodniku bilo je izgrebano, blago pomereno. Nikola ga je skinuo. Iza šupljina u zidu. Unutra metalna kutija, ravna, zatvorena bravom koja nije tražila ključ, već otisak.Tasha je stavila prst.Klik.Unutra stari audio snimač i nekoliko kaseta. Na prvoj je pisalo: **„Ako ovo slušate, onda sam uspeo da zadržim bar deo istine.“Markov glas, sa trakom u pozadini, počeo je da priča. Ali ono što je govorio nije bio samo tekst. Bio je to protokol. Niz reči koje menjaju način na koji slušalac razume prostor, pamćenje, identitet. Kao da sam je dnevnik bio metod, a ne zapis.Nikola je odmah prepoznao: ovo nije dokaz.
Ovo je oružje.
Suočavanje sa istinomNa kasetama su bile instrukcije. Marko je znao da će doći neko. Napisao je to kao pismo onome ko sledi. „Oni koji dođu posle mene, moraju da budu spremni da umru kao ja, ili da zaborave da su ikada postojali.“Govorio je o „eksperimentu Ogledalo“ kao o testu: kako promeniti percepciju naroda bez da iko zna? Tehnologija nije bila mehanička bila je jezička. Učenje. Navika. Mediji. Sve ono što oblikuje svet, a da ga ne dodirneš.I dok su slušali, Nikola je postajao sve bleđi. Prepoznao je glas drugog čoveka u pozadini jednog od bivših kolega, sada visoko pozicioniranog. Čoveka koji je danas govorio na televiziji kao zaštitnik reda.Marko je na kraju rekao: „Oni se ne kriju jer su već svuda. I ako ovo pustiš nećeš više imati gde da se vratiš.“Tasha je pogledala Nikolu. Oboje su znali: sledeći korak je javno razotkrivanje. Ali ako to učine, biće meta.U tihom dogovoru, odlučili su da puste snimak i da urade ono zbog čega su oboje započeli ovu priču.
KonfrontacijaSnimač su odneli u malu internet redakciju, nezavisni medij koji još uvek nije bio pod kontrolom. Tasha je kontaktirala starog kolegu koji joj je dugovao uslugu. Zatražila je da emituju zvuk uživo, bez pitanja.Kada je glas Marka počeo da se emituje, nastala je pometnja. Telefoni su zvonili. Stranica sajta se rušila od pritiska. Ljudi su slušali... i neki su plakali, neki vikali, a neki jednostavno isključivali sve.Istina je bila nepodnošljiva. Jer nije samo govorila o Markovoj smrti. Govorila je o tome kako je svet sagrađen. O nevidljivoj ruci koja ne upravlja već briše.Ubrzo nakon toga, stigli su. Ljudi u crnom. Nikola i Tasha su već bili spremni. Oboje su imali kopije. Oboje su znali da povratka nema.Nikola se suprotstavio bivšem kolegi na stepeništu redakcije. Pitao ga: Koliko ljudi treba da zaboraviš da bi sebe sačuvao?Odgovor je bio tišina. I zatim pucanj.Nikola je pao.Ali snimak je već bio u etru.Tasha je potrčala. Nosila je drugu kopiju poslednju. I znala je ovo je možda kraj za nju. Ali ne i za priču.
Lični obračuni
Tasha je bežala kroz prazne ulice grada. Noć se nadvila nad betonske zgrade kao teški pokrivač pod kojim je istina pokušavala da se sakrije poslednji put. Nosila je mali USB u unutrašnjem džepu jakne, čvrsto stegnut šakom kao da će joj ispasti iz srca, a ne iz ruke.Telefon je bio ugašen, kontakt sa spoljnim svetom presečen. Nikola je ostao tamo, na hladnim stepenicama, gde je pao bez glasa. Nije znala da li je živ. Nije znala da li je iko još ostao da joj veruje.Ali jedno je znala više nije imala izbora.Zašla je u jednu staru redakciju koja je nekada bila centar slobodnog novinarstva u gradu. Danas ruševina. Ali kompjuter je radio. Dovoljno za ono što je trebalo.Ubacila je USB.Na ekranu su se pojavile Markove beleške, kasete, audio-fajlovi. I pismo. Njoj. Pored svih teorija i razotkrivenih zavera, on joj je ostavio rečenicu:*„Ne moraš da se sećaš svega. Samo ne prestaj da pitaš.“*Kliknula je upload.U tom trenutku neko je otvorio vrata iza nje.
Smiraj i oproštaj
Prošlo je nekoliko dana. Grad je ćutao. Mediji su se podelili jedni tvrdili da je sve bila montaža, eksperiment, teorija zavere. Drugi ćutali. A treći… treći su počeli da traže.Na forumima su se pojavljivale poruke: *„Čuo sam glas. I ne mogu da zaboravim.“
Na društvenim mrežamadelići istine, slike Marka, tekstovi koje niko nije mogao da potvrdi, ali su svi osećali da su pravi.Tasha je sedela pored Nikolinog kreveta. Bio je u komi. Disao je sporo, ali disao je. U njegovoj ruci traka sa snimkom, koju nikada nisu uzeli.Zatvorila mu je šaku oko nje, čvrsto.Zatim je sela, otvorila laptop, i počela da piše.
Novi početak
Naslov: Dnevnik mrtve osobe
Autor: Tasha Petrović„Ovo nije priča o smrti. Ovo je priča o onome što ostane kad istina jednom izmakne. O ljudima koji su odlučili da ne ćute, čak i kad im to izbriše prošlost. Ovo je dnevnik jednog čoveka i jedne žene koja je poverovala da reči, kad su iskrene, mogu da razore sistem.“U tekstu je opisala sve bez senzacionalizma, bez dramatike. Samo činjenice, citati, i pitanja. Nije tražila odgovore. Nije nudila rešenja. Samo je zapisala ono što je ostalo.Na kraju članka, ostavila je jednu rečenicu, bez potpisa:
„Ako i dalje osećaš da nešto nije u redu nisi sam.“*
Tasha je ustala, pogledala ka horizontu gde je sunce izlazilo nad gradom koji više nikada neće biti isti. U njenim očima umor, ali i mir. Nikola je disao. Marko je zapamćen.I istina više nije bila zatvorena u dnevnik.
Kraj.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.