Zašto blogujem: Pisanje kao ogledalo duše
Ne pišem blog da bih bila čitana – pišem jer ne mogu da ne pišem.
Pisanje je moj način da u
dahnem i izdahnem svet. Rečima istražujem ono što me dotiče, boli, raduje ili zbunjuje. Blog nije samo prostor na internetu – to je moj kutak tišine, moje mesto za razmišljanje naglas. To je dnevnik koji se ne skriva u fioci, već se deli sa nepoznatima, u nadi da će neko, negde, u tim rečima pronaći deo sebe.
Reči kao putokaz
Ponekad mi misli jure prebrzo, osećanja se pomešaju, a svet postane preglasan. U pisanju nalazim red. Ritam. Tišinu. Kada sednem da pišem, svet se uspori. Počinjem da razumem šta zapravo osećam i mislim. Rečenice mi pomažu da postavim unutrašnje pejzaže ispred sebe, da ih pogledam iz daljine i, možda, lakše prihvatim.
Blogujem jer reči imaju moć. Ne da menjaju svet – bar ne uvek – ali da promene mene, da me podsete ko sam i kuda idem. A ponekad, sasvim tiho, dotaknu i nekog drugog.
Pisanje kao razgovor
Iako često pišem sama, u tišini, blog za mene nije monolog. On je razgovor. Sa sobom – ali i sa svima koji čitaju. To je mesto gde dozvoljavam sebi da budem ranjiva, neispeglana, stvarna. Gde ne moram da budem savršena, već prisutna.
Delim ono što možda ne bih rekla naglas. I upravo zato što su te reči iskrene, one nađu put do nekog srca. Jer svi mi, bez obzira na razlike, tragamo za bliskošću, razumevanjem, potvrdom da nismo sami u svojim mislima.
Zašto blogujem
Zato što verujem da reči grade mostove. Zato što me pisanje podseća da i u najobičnijem danu ima nešto vredno pamćenja. Zato što, kad napišem tekst, ostane trag – ne samo na ekranu, već u meni.
Blogujem jer mi pomaže da budem svesna. Da usporim. Da osetim. Da smislim.
I možda, dok tragam za sobom kroz rečenice, neko drugi pronađe sebe između redova.
- O meni stranicu na blogu
