NEUKALUPLJENA

 NEUKALUPLJENA:

Ono sto ces citati nije samo knjiga.
To je lična karta.
Mapa mog sveta, moje snage i moje slobode.
Možda ćeš pokušati da me razumeš,
možda da me ukrotiš.
Zato, ako uzmeš ovo u ruke
nemoj tražiti da me promeniš.
Nemoj tražiti da me ukrotiš
Ja sam TA.
I to je sve što treba da znaš.

Nakon ovoga, ne moram da govorim.
Vise ne moram da govorim.
"Neukalupljena" je roman o ženi koja odbija da živi po tuđim pravilima.

Autobiografija u trecem licu.

Ispovest koja odbija kalupe. Sloboda, snaga i istina  bez izvinjenja. Ona je TA. I to je sve što treba da znaš.

(Napisi utiske nakon ovog dela).
Hvala vam ovo je moja zadnja objava o TARI.

Pocetak

                Ulje i tišina
Niko nije znao gde Tara zapravo živi.
Neki su govorili da je iz Novog Sada. Drugi su tvrdili da su je sreli u Rijeci, kako u kafiću crta prstima na salveti. Bila je prisutna, a nikada dostupna. Nije odgovarala na poruke, mejlove, tagove. Objavljivala je samo kad ima šta da kaže ne kad "treba da se oglašava".
Njeni radovi su kružili platformama  eksplicitni u izrazu, ali nikad prostački. Erotika kod Tare nije bila poza, bila je puls. Bila je tišina između pogleda i daha. Slike su disale. Pisala je priče uz njih  kratke, guste rečenice koje su ubadale kao igla pod kožu.
Ipak, sve su pokušavali da je svrstaju.
"Indie boomerka."
"Too deep for this app."
"Previše koncepta, premalo kože."
Neki su joj crtali granice, kao da mogu da obuhvate ono što nema ivice. Drugi su je kudili jer nije "angažovana", jer ne reposte-uje "pravu stvar", jer ne lajkuje tuđe.
Ali Tara nije bila tu da bude deo ničeg.
Ona je pravila stvari.
Na njenom blogu  jednostavnom, bez reklama, bez selfija  stajali su danima samo naslovi:
„Dodir nije kontakt.“
„Nemoj mi pisati kad ti nedostajem. Umetnost se ne traži nazad.“
„Ne slikam zbog vas.“
Ispod toga ništa.


Ne nazovi me
U školi su vikali, gurali, smeli se svemu.
Reči su se bacale kao pesak u vetar, bez cilja, ali bolne ako pogode oči. Tara nikada nije uzvraćala. Nije se branila, nije plakala. Samo bi stavila slušalice, pritisnula dugme na svom srebrnom MP3 plejeru i pustila da svet sklizne pored nje kao voda niz staklo.
Jednom su joj rekli:
„Za tebe se kaže da si čudna.“
Ona je samo slegla ramenima. Ni reč, ni treptaj.
A kad bi ipak progovorila, bilo je o nečemu što niko nije pitao:
„Znaš li da su boje koje osećamo u muzici samo ogledalo duše?“
„Postoji trenutak u svakoj pesmi gde Bog govori  ali ljudi to preslušaju.“
„Ljudi se ne dotiču  oni se sudaraju.“
To nije bila poza. Bila je to istina. Tara nije znala da bude neko drugi.
Niti je pokušavala.
Njena sadašnjost... Galerija bez zidova.
Na Twitteru redom fotografije:
grlo napeto od uzdaha,
rame otkriveno krajem čipke,
ruka savijena na leđima,
mrežaste čarape na danjem svetlu,
u opisu: samo jedno slovo. Ili stih.
RedLight.
Tako je zvala ciklus.
Ali nije bilo ni pornografije, ni pompe. Samo iščekivanje.
Ona je slikala ono pre  trenutak pre dodira, pre svlačenja, pre misli koja postane reč. Erotika kao oblik meditacije. Odsustvo banalnog.
Instagram joj je bio uredan, hladan, besprekoran. Belina između postova.
Bez lica. Bez sebe u ogledalu.
Samo tela  delovi, fragmenti  odsečeni kao da su iz snova.
Napisala je jednom:
„Ko kaže da duša nema pol, nikada nije osetio oblik zadihanih leđa.“
Ljudi nisu znali kako da je nazovu.
Neki su je tagovali kao „boomerku sa pretencioznim captionima.“
Neki kao „previše classy da bi bila stvarna.“
Jedan je tvitovao: „ne znam da li da se napalim ili da pišem esej.“
Nijedan komentar nije dobio odgovor.
Ona nije bila umetnica. Bila je sama umetnost.
Stvarala je uvek isto: u zoru.
Rano, dok je grad još ćutao, dok algoritmi spavaju.
Imala je satnicu. Ritam. Njena disciplina bila je sveta.
Svet može da gori, ali Tara je znala:
„U šest i pet svetlost pada savršeno na podlakticu.“
I niko  niko  nije mogao da poremeti njen milimetar.
Jer Tara nije postojala da bi bila shvaćena.
Ona je postojala da bi bila  izražena.

Bez povratne adrese

Na ekranu: 317 nepročitanih poruka.
„Ej, odgovori mi bar smajli.“
„Gde kupuješ čarape?“
„Jel si ti realna ili AI?“
„Ne znam da li da te zamolim da se udaš za mene ili da te prijavim za emocionalnu sabotažu.“
I, naravno:
„Droljo.“
„Mora da si usrana uživo.“
„Kučko, sjaši malo.“
Tara ne briše ništa. Samo ne čita.
Njene notifikacije su zakopane pod slojevima tišine.
Ona zna to nisu ljudi. To su ispadi. Refleksi.
Lajkovi su klik, a mržnja je drugačiji klik.
I Tara ne odgovara klikovima.
Ona odgovara platnu. Tkanini. Svetlosti na ramenu.
Tog jutra, postavila je story. Bela pozadina, crni tekst. Bez slika, bez estetike:
Story 5 sekundi, zatim nestaje:

„Ne odgovaram na poruke.
Za mene je Instagram umetnička galerija, a ne aplikacija za konverzaciju.
Objavim odjavim.
Ne dugujemo jedni drugima prisustvo, ni odgovor.
Ne mogu biti ovde u svakom trenutku jer imam porodicu, šetnju, odmor i  stvaranje.
Zahvalna sam svakom ko gleda, prati, diše sa mnom kroz slike.
Nikoga ne bih uvredila, omalovažavala, ignorisala iz zla.
Ali ja ne odgovaram jer nisam odavde.
Tako je.
I bolje je.“

Reči su prošle kao dim.
Neki su to screenshottovali. Neki ismevali.
Jedan je tvitovao:
„Ipak je AI.“
Ali ona nije reagovala. Niti ikada hoće.
Te večeri, objavila je novu fotografiju:
Komad vrata u ogledalu.
Ožiljak od grudnjaka.
Boja senke na ključnoj kosti.
Opis:
„Ne zovi me. Nisam izgubljena.“

Jedan dan u njoj

6:03

Budilnik ne zvoni. Nema potrebe.
Tara zna kad svetlost prelomi zavese.
Vreme nije broj, nego ugao pod kojim pada sunce na drveni pod.
Pali čaj. Voda ne ključa ona strpljivo peni.

6:18

Pere ruke. Ne iz higijene.
Iz poštovanja prema danu.
Ritual kože i vode. Bez mirisa, bez sapuna s logom.
Pogledava sto kamera je već spremna.
Odeća pripremljena. Tkanina govori više nego gest.

6:46

Prva fotografija.
Savijeni laktovi.
Tkanina na telu koje nije izloženo  već predloženo.
Umetnost nije prikaz, nego ponuda tišine.
Ona zna: ako slika ne izazove pitanje, ne zaslužuje objavu.

8:20

Objava.
Instagram. Twitter.
Bez haštagova. Bez tagova. Bez lokacije.
Samo tekst:

„Oblik nije razlog.
On je posledica.“



Ne proverava komentare.

9:00–14:00

Bez ekrana.
Završava skice. Priprema tekst.
Ručak s porodicom  miran. Bez priče. Samo prisustvo.
Njeni roditelji ne razumeju platforme, ali znaju: ona stvara.
I to im je dovoljno.

15:12

Piše. Ne iz glave.
Već iz prostora između grla i stomaka  tamo gde duša ima glas bez jezika.
Piše o nečijem potiljku. O haljini. O Bogu.

17:00

Šetnja. U tišini. Bez muzike. Bez telefona.
Uvek istom rutom. Uvek istim hodom.
Ljudi misle da inspiracija dolazi iz spolja.
Tara zna dolazi iz doslednosti.

20:00

Večera. Tiha.
U dnevniku zapisuje:
„Bila sam mirna danas. Dakle  stvarala sam.“

22:12

Gasi svetlo.
Sanja boje.
Sutra je nova svetlost. Novi ugao.
A ona je uvek u istoj liniji sa sobom.


-Mikropriče s bloga

Tara ih zove "beleške bez kraja."
Nisu priče, nisu pesme.
Nisu objašnjenja već tragovi u snegu, ostavljeni da se u njih ne gazi, nego samo vidi da je neko prošao.

Objavljuje bez naslova.
Bez datuma.
Bez potpisa.

"Ako me vidiš, ne gledaj mi u usta.
Ne govorim tamo."

"Ne skidam se. Ja se otvaram.
I zatvaram odmah posle  ako si bio grub."

"Ne pišem o tebi.
Pišem o dodiru koji nisi znao da nosiš pravilno."



"Postoji razlika između želje i poziva.
Ja sam prisustvo. Ne zahtev."



"On je rekao da se nikad neću uklopiti.
Nisam znala da je to trebalo da mi bude pretnja."


"Tišina je najdublji nivo komunikacije.
Zato ne odgovaram. Zato sam prisutna."



"Oni misle da erotika mora da bude vlažna.
Ne znaju da može da bude suva. Hrapava. Tvrda.
Kao reč koju nisi izgovorio."

Te priče nisu tražile lajk. Nisu tražile ni čitanje.
Bile su tamo za one koji nađu, ne one koji traže.

Granica

Bio je to komentator iz senke.
Uvek bi ostavljao samo jedno slovo.
Ponekad "O", ponekad "N", retko "Z".
Nikada rečenicu. Nikada zahtev.
Jednom je, ispod slike njene ruke na staklu, ostavio:
„J“
Tara je znala da je to neko ko ne kuca slova, već ih smešta kao osećanja.
Nije ga blokirala. Nije ga zapratila. Nije mu lajkovala ništa.
Nije ga tražila.
Ali ga je videla.
U onom smislu u kom vidiš senku na zidu, znaš da nije tvoja  ali znaš da postoji.
Nekoliko nedelja kasnije, stigao je mail.
Bez pozdrava. Bez potpisa.

„Zovem se L.
Ja sam ti poslao ta slova.
Ne očekujem odgovor. Ne očekujem ništa.
Samo sam ti poslao PDF.
Ako ga ne pročitaš, to je u redu.
On nije za tebe on je zbog tebe.“

Tara je otvorila fajl.
U njemu:
Fotografije.
Čista kompozicija. Tkanina, senke, ruke.
Bez ljudi. Bez pokreta.
Svaka slika  odgovor na njene.
U jednoj papirna senka kroz list.
U drugoj  zatvorena šaka u rukavici.
U trećoj nečija kosa na jastuku, ali u boji koju Tara nikada ne koristi.
Na kraju  samo rečenica:

„Ovo je kako izgledaš u drugima.“

Tara je zatvorila laptop.
Nije odgovorila.
Ali sutradan je objavila novu sliku:
Papir preklopljen na pola.
Na njemu crno slovo: L
Opis:
„Granica nije zid. Granica je prostor između pogleda koji zna kada da se ne približi.“
Komentari su eksplodirali.
Ali L nije ništa više napisao.
A Tara je znala:
on jeste razumeo. Zato se i zaustavio.
I zato je zaslužio da ostane netaknut.
Jer najdublje se ne dodiruje  već prepoznaje.

Glas bez odgovora

Svet viče.
Naslovi trepću.
Notifikacije izdišu u džepovima.
Svi imaju nešto da kažu.
Svi misle da treba nešto da se uradi, kaže, zauzme stav, podeli misao.
Tara nije protiv.
Ali Tara nije ni deo.
Jer kad nešto nije tvoje, ne treba da ga nosiš.
Ne zato što je teško. Nego zato što te iskrivi.

„Ti si sebi data.
I tvoje je da budeš, ne da se objasniš.“

Ona sedi.
Dok svet nudi online kurseve kako "pobediti algoritam",
dok drugi brišu stare slike da bi "počeli iznova",
dok svi planiraju personalni brending...
Tara pije čaj.
Na papiru piše:

„Ovo nije marketing.
Ovo je misaoni pejzaž.
Ja ne prodajem. Ja postojim.“

Kad joj kažu:
„Prilagodi se, svet se menja.“
Ona odgovori:
„Znam. Zato i ne pokušavam da ga držim za ruku.“
I onda: mir.
Tara ne mrzi.
Ne prezire.
Ne ignoriše.
Samo  nije obavezna.
Nema obavezu da reaguje.
Nema obavezu da edukuje.
Nema obavezu da bude ono što nikad nije bila produžetak tuđe potrebe.
Jer niko nema pravo na tvoje biće, ni ako te prati, ni ako te voli, ni ako te vređa.
Na blogu, nova priča. Bez naslova.
Samo ovo

„Neki će reći da bežim.
Ne znaju da sam već stigla.
Samo nisam došla k njima.“

Sutra:
Nova slika.
Zapešće u svetlosti.
Opis:
„Nisam svet da se osvajam.
Nisam poruka da se tumačim.
Ja sam tačka.
Ne kraj  već osnova.“

Ime

Tara nikada nije koristila pseudonim.
Nije se potpisivala kao @the.art.of.whispers
Nije bila ni “T”, ni “Sjena”, ni “Crvena”.
Nije imala alter ego.
Tara je bila Tara.
To ime nije bilo izabrano  bilo je dato.
Ne kao poklon, nego kao osnova.
U starim beleškama pisala je:

„Ime nije zaštita.
Ime je temelj.
Ako ga menjaš da bi se uklopio, nisi promenio svet  promenio si tlo pod sobom.“

Kad bi joj neko rekao:
„Zvučiš kao iz romana“,
ona bi samo klimnula.
Jer možda i jeste.
Ali nije roman fikcija ako je duša stvarna.

                  Nestanak

Jednog dana bez najave nije objavila ništa.
Ni priču. Ni sliku. Ni znak.
Nije bilo nestanka u velikom stilu. Nije bilo rečenice „odlazim“ ni „pravim pauzu“.
Samo: tišina.
Prošli su dani.
Komentari:
„Živa si?“
„Fališ.“
„Jesmo te oterali?“
„Tara?“
Trend: #ReturnTara
Neko je napisao članak. Neko je otvorio profil "Tara Archive".
Ljudi su pokušali da je rekonstruišu  da saberu sve što je ikad objavila i naprave novu verziju nje.
Ali ono što nisu razumeli je:
Tara nije nestala. Samo je nastavila dalje bez svetla na sebi.
U njenom dnevniku tog dana je stajalo:

„Oni misle da sam otišla.
Ne znaju da sam prvi put ušla celom sobom.“

 Stvaranje bez publike
Tog jutra svetlo je bilo savršeno.
U ruci platno. Na zidu senka tkanine.
Nije postojala publika.
Nije bilo očekivanja.
Nije bilo komentara, pregleda, brojeva.
I Tara je slikala kao da će to ostati u fioci.
Jer kod nje namera stvara vrednost, ne vidljivost

„Ne moraš da vidiš da bi bilo.
Pogled ne stvara umetnost tišina je ta koja rađa.“

Slika tog dana:
Ram bez slike.
Samo odsjaj.
Opis (nikad objavljen, ostao samo u svesci):

„Ova slika nije za mreže.
Ova slika nije za pamćenje.
Ova slika je dokaz da ne postojiš samo kad te gledaju.“

Tara ne treba pažnju da bi bila stvarna.
Ne treba publiku da bi bila umetnica.
Ne treba reč da bi rekla.
Jer ona nije rezultat.
Ona je razlog.

                           Ritam

Ritam je ono što Tara voli više od inspiracije.
Zato što inspiracija vara. Dolazi u talasima.
Ali ritam  ritam je spona sa sobom.
Tara zna da su dani kao note  ako ih preskočiš, melodija se raspada.
U njenom svetu:
Ponedeljak: priprema senki
Utorak: beleške
Sreda: telo u svetlu
Četvrtak: blog
Petak: pauza
Subota: ponavljanje
Nedelja: prazno
Ne zato što mora  nego zato što tako ide.

„Ne idem napred da bih napredovala.
Idem krugom. Jer se krug ne lomi.“

U svetu koji stalno viče više, brže, bolje  Tara hoda istim korakom.
Jer ona zna: ako izgubiš svoj ritam, svet ti da svoj.
A onda više nisi svoj.
    
                 Gubitak
(Posebno razrađeno)
Nije bio veliki.
Nije bio dramatičan.
Bio je to komad odeće svileni šal.
Nosila ga je svaki put kad bi slikala.
Ne zbog estetike, nego zbog osećaja da je u kontaktu sa sobom.
Jednog dana nestao.
Nema ga u fioci. Nema ga među stvarima.
Možda je ostao u vozu, možda na klupi.
Možda je svet odlučio da ga uzme nazad.
U dnevniku je zapisala:

„Otišao je deo mene.
Ali možda mu je trebalo da bude samo deo.
Ne cela ja.“

Nije plakala.
Nije postavila pitanje „zašto“.
Nije objavila story „nestao mi je šal 😞“.
Samo je stavila prazan čiviluk na sto.
Snimila ga.
Objavila.
Opis

„Gubitak nije lom.
Gubitak je prazno mesto koje te podseti da si bio pun.“

Komentari:
„Jesi dobro?“
„Ko te povredio?“
„I šal ima emociju kad ga ti objaviš.“
Nije odgovorila.
Sledećeg dana, objavila je novu fotografiju bez šala.
Tkanina drugačija.
Ali svetlost ista.
I ugao isti.

„Ne nosim ono što mi nedostaje.
Nosim ono što mi ostaje.“

Tara zna: ako se suprotstaviš gubitku  on te slomi.
Ako ga prihvatiš  on te pomeri.
Ali ako ga oslušneš on te oblikuje.
Zato u njoj nije ostao ožiljak.
Ostao je prostor.
I prostor stvara.

            Pisanje kao dodir

Za Taru, pisanje nije izražavanje.
Nije "deljenje misli".
Nije pokušaj da bude shvaćena.
Pisanje je telo u drugom obliku.

„Reč je koža.
Kad je napišem, ogolim deo koji ne bi mogao da stoji na slici.“

Ona ne piše kako bi pričala.
Piše kako bi ćutala duboko.
Kao što se ćuti dok se dotičeš nečijeg vrata.
Kao što se ćuti dok neko odlazi, a ti znaš da ne trebaš da ga zadržiš.
Na blogu nova serija tekstova.
Bez naslova.
Samo redovi koji se mogu dodirnutiočima.

„Volim kad pišem, pa moram da spustim ruku, jer je postalo previše.“
„Nije me uzbudio pogled uzbudilo me je to što je znao kad da ne gleda.“
„Ne želim da pričam o telu.
Želim da pričam kao telo.“

Kad piše, Tara ne razmišlja o čitaocu.
Kao što ne razmišlja ni o posmatraču slike.
Ona je već dala.
Ako neko primi to je dar.
Ako ne dar i dalje postoji.

Poruka

Neko joj je jednom poslao poruku:
„Zašto si tako hladna? Da li znaš da deluješ kao da ti je svejedno?“
Dugo nije bilo odgovora.
A onda, jednog dana jednostavno, jasno:

„Ja nisam hladna.
Samo ne koristim toplotu da bih ubedila.
Ovo nije flert. Ovo je pozicija.
Kad odgovorim  ne nudim sebe. Nudim tačnost.
Ako tražiš emociju, idi u pesmu.
Ako tražiš istinu  ostani.“

To je bio kraj.
Bez emotikona.
Bez nastavka.
Bez igre.
I nije bilo hladno.
Bilo je pravo.
U svetu koji živi od emocionalne manipulacije, Tara je suština.
Nema "pridobijanja", nema "sviđanja", nema "dobrog tona".
Postoji samo istina kao odgovor.
Kao pun odgovor, koji ne traži dalje.

Tara ne govori da bi osvetlila sebe  nego da bi oslobodila prostor.
Kao što svetlost ne viče  ali vidiš sve kad je tu.
Njene rečenice nisu ni grube ni nežne jasne.

Glas svetlosti

Tara nije govorila često.
Ali kad jeste  bilo je tiho.
Tiše od šapata, ali jasnije od vriska.
Neki ljudi koriste reči kao mačeve, neki kao jastuke.
Tara ih je koristila kao svetlo.
Ne da zapeče, ne da ogreje već da osvetli gde jesi.
Ako se uplašiš kad svetlo dođe  nije Tara ta koja boli.
Boli istina.
U jednoj poruci, neko je pokušao da je izazove:

„Ti si samo poza. Nemaš stvaran sadržaj. Samo mistiku.“

Tri dana je prošla.
A onda, samo to:

„Ako me ne razumeš, nije obaveza da se trudiš.
Ja nisam usluga.
Možeš da prođeš pored i to je sloboda.
Ne postojim da bih bila potvrđena.“

To nije bila ni uvreda, ni odbrana.
To je bio glas svetlosti: bez želje da impresionira, osvoji, objasni.
Čist pogled.
Tara ne govori da bi zadobila pažnju.
Govori da bi se stvari videle.
I onda ćuti. Jer svetlost ne treba da se zadrži  samo da prođe.

          Vraćanje sebi

Bila je faza kad su svi pokušali da je kopiraju.
Pravili slične objave.
Pisali tekstove sličnim tonom.
Pozirali kao ona, čak i oponašali šutnju.
U komentarima:
„Nova Tara?“
„Ona te podseća na Taru.“
„Tara vibes.“
I dok su oni pokušavali da budu nešto,
Tara je postajala manje vidljiva.
Ne iz inata. Ne iz straha.
Nego zato što ne deli sopstvo sa masom.
U tom periodu, samo je jednom postavila:

„Kada svet ponovi tebe, ti se ne moraš boriti.
Samo se vrati u sobu gde si prvi put nastala.
I ne zaboravi: izvor ne mora da vrišti da bi ostao izvor.“

I nestala na sedam dana.
Bez objašnjenja.
Bez bunta.
Bez “odmora od mreža”.
Nakon sedam dana, objavila je samo fotografiju jedne čaše sa vodom.
Pukotina u staklu.
Refleksija svetlosti.
Opis:

„Vraćam se kad sam cela.
I to ne znači da sam bila slomljena 
nego da sam prepoznala sebe u tišini.“

                     Trag

Niko ne zna tačno kad se Tara pojavila.
Ni kad je prvi put objavila.
Ni kako su je otkrili.
Ali svi koji su je makar jednom osetili pamte trag.
Nije ostajao like, ni storiji, ni poruka.
Ostajao je osećaj da si nešto razumeo što ne možeš da kažeš.
Njena umetnost nije menjala algoritam.
Menjala je disanje.
Jedan pratilac je rekao:

„Nakon što pogledam tvoje slike, ne mogu da slušam ništa satima.
Sve zvuči preglasno, nepotrebno.
Kao da si mi podesila dušu na tiho.“

Trag koji Tara ostavlja nije konkretan.
To nije delo. Nije slika. Nije rečenica.
To je unutrašnje pomeranje.
Nakon nje  više ne tražiš odgovore u buci.
Već se vraćaš svetlu.
I ćutanju.
Tara nije postojala da bi ostala.
Postojala je da bi te pomerila u ono što si zaboravio da jesi.
I to je bio njen trag.

Epizoda iz prošlosti

U školi, svi su vrištali, zbijali šale, prosuđivali.
Tara nije vrištala.
Nije se branila.
Nije pokušavala da se uklopi.
Umesto toga, puštala je da njena tišina govori.
Jednom je neko viknuo:
„Šta ćutiš? Jesi li gluha?“
Tara je samo izvukla mp3 plejer i pustila pesmu.
Pesma nije bila glasna, ali bila je dovoljno glasna da ispuni prostor.
Ljudi su posmatrali, zbunjeni.
Nisu znali da je Tara govorila o lepoti, o unutrašnjem svetu, o tome da tišina može biti glasnija od reči.

          Susret
Jedan muškarac je jednom pokušao da je “čitira”.
Prišao joj je, pokušao da je uvuče u razgovor, u igru.
„Ti si komplikovana,“ rekao je.
„Treba mi da znam ko si stvarno.“
Tara ga je pogledala bez da se menja.
Rekla je:

„Ja nisam zagonetka.
Nisam slagalica koja traži rešavanje.
Ja sam prostor u koji možeš ući  ili ne.
Izbor je tvoj.
Ali ako tražiš odgovore, moraš naučiti da ćutiš.“

Muškarac se sapleo o njenu tišinu.
Nije mogao da je uhvati, a to ga je iznerviralo.
Nije mrzeo Taru.
Mrzeo je to što ona nije bila njegov posed


          Njen svet

Većina je shvatila Taru.
Razumela je da nije za sve.
Nisu svi mogli da stanu u njen svet, i to je u redu.
Oni koji nisu shvatili  nisu je mrzeli.
Mrzeli su neuhvatljivost.
To što se nije mogla ukalupiti, što nije mogla biti njihova.
Nije bilo ni bunta, ni agresije.
Samo duboka tišina koja odbija da se promeni.
U njenom dnevniku:

„Ne tražim da me vole.
Ne tražim da me razumeju.
Tražim da me ne drže zato što me mogu uhvatiti.
Jer nisam tu da bih bila tuđa.“

         Završna tišina

Tara je znala da će se svet uvek truditi da je ukroti.
Da će uvek biti onih koji neće moći da prihvate njenu slobodu.
Ali ona nije pravila kompromise.
Nije se menjala.
U poslednjoj poruci pre tišine, napisala je:

„Možeš me pokušati uhvatiti.
Ali ja sam senka.
Uvek tamo, a nikad u tvom dlan.
Nije stvar u tome da me voliš ili mrziš.
Stvar je u tome da me ne možeš posedovati.“

I nestala je, ostavljajući za sobom mir.

Tišina kao glas
Tara nije imala potrebu da se dokazuje.
Nije bilo galame ni u njenim slikama, ni u rečima, ni u odsustvu.
Njen svet nije tražio aplauz,
niti je bio pozornica.
U tišini je postojala jedna poruka, jedna stvarnost:

"Svet može da vrišti, da se trudi, da traži odgovore,
ali ti si svet za sebe.
Nema tu ničega što treba da menjaš.
Nema tu ničega što treba da se dokaže."

Ona je znala  i zato nije trčala za ničim.
Nije joj trebala potvrda, jer je njena snaga bila u njenoj potpunosti.
U činjenici da je mogla da bude cela,
čak i kad je bila sama.
U poslednjem delu svoje galerije, Tara je objavila samo jednu reč:

                        "Ostani."

Ne kao zahtev, već kao blagoslov.
Ostani svoji, ostani verni sebi.
U svetu koji neumorno traži da te preoblikuje, ti budi nedodirljiv.
I dok je svet trčao da uklopi, objasni, osudi,
Tara je postojala kao neuhvatljiv dah.
Tišina koja govori glasnije od bilo kog glasa.
I to je bio njen kraj.
I to je bio njen početak.