Kadar

 .

Gledao si je, misleći da je usporediva. Kao i sve druge koje dolaze i prolaze kroz kadrove današnjeg sveta, sveta filtriranih lica i šablonizovanih poza. Ali nije bila kao druge. Nije bila ni posebno seksi, ni namerno odbojna, ni ona koja te zavede klikom ili pogledom. Bila je nešto dublje, nešto što je retko — bila je živa. Po prvi put si video osobu koja nije želela da se dopadne, već da postoji. I to je učinila. U svetu u kojem su ljudi postali algoritmi, odgovori na pitanja koja nisu postavljena, ona je bila pitanje koje ti se ureže.

Zastaneš. Gledaš sliku. I znaš — ovo je više od slike. Ovo je trenutak koji je razumeo sebe. Umela je da zabeleži sebe u pravom kadru, ne zbog svetla, ne zbog kompozicije, već zato što je bila prisutna. Nije jurila skupocene lokacije, luksuz i sjaj. Bila je na najskupljim mestima svoje duše — među stranicama knjiga, između redova poezije, u slovima koja drugi više ne znaju da čitaju.
U svetu gde se zaboravilo kako se stvara, ona je stvarala. U vremenu kada se prestalo raditi iz ljubavi, ona je stvarala tiho, ali snažno — poput umetnika velikog vremena. Njena vrednost nije bila u onome što nosi, nego u onome što zna, oseća, i što ne mora da kaže naglas. Na slici se ne vidi samo lice, vidi se svet, vidi se misao, vidi se čovek.
Zato ova slika nije još jedan kadar. Ovo je dokaz da se i dalje može biti živ, biti autentičan, biti ono što je nekad bilo normalno, a danas retkost.