KAKO-KRITIKE?

 PITALI STE ME:

Kako podnosim mišljenja o sebi, kritike i napade

U poslu kojim se bavim, slikanju, pisanju i blogovanju, potpuno je prirodno da ljudi imaju različita mišljenja. Neki će hvaliti, neki će kritikovati, a neki će napadati bez ikakvog osnova. I to je u redu. Ljudi uvek gledaju iz svog ugla, projektuju svoje doživljaje, emocije i često svoje nesigurnosti. Moj posao nije da reagujem na sve to. Moj posao je da stvaram.

Na dnevnom, nedeljnom i mesečnom nivou imam toliko obaveza vezanih za umetnost, tekstove, slikanje, obradu i unutrašnje preispitivanje da moram pažljivo da usmeravam svoju energiju, misli i emocije. Ako bih se svaki put zaustavljala i razmišljala šta je neko rekao o meni, kako me neko vidi i da li je u pravu, vrlo brzo bih izgubila kompas. Obezvredila bih svoj rad, potcenila svoju umetnost i izneverila ljubav prema onome što radim.

Zato sam još na početku odlučila da sve ovo radim prvenstveno zbog sebe. Ne zbog potvrde ili priznanja drugih, već zbog unutrašnje potrebe da stvaram, da se izrazim, da kroz boje, reči, slike i osećanja ostavim trag. Kada nešto dolazi iz srca i iz ljubavi, ta ljubav zahteva da se prema sebi odnosim sa poštovanjem. Kritika ne sme da nadjača moj poziv, a tuđe mišljenje ne sme da umanji vrednost mog iskustva.

Naravno da postoje i one kritike koje su dobronamerne i konstruktivne. Njih uvek rado saslušam jer me podstiču da rastem, da se razvijam i da pomeram sopstvene granice. Ali velika je razlika između kritike i napada. Kritika nosi želju da pomogne, dok napad ima potrebu da umanji i povredi. Kritiku prihvatam kao dar. Napade ostavljam tamo gde pripadaju, van mog prostora stvaranja.

Umetnost mi je data kao blagoslov. I zato ne dopuštam da bilo šta spoljašnje pomuti moj pogled ili energiju. Moj fokus ostaje tamo gde pripada, na boji, na reči, na tišini između poteza i rečenica. Tamo gde sam ja najviše ja.