Bog kroz moje oči, intuiciju i osećaj duše
Postoji jedno duboko, unutrašnje osećanje koje ne dolazi iz glave, ni iz logike, već iz nečeg mnogo dubljeg – iz duše. To je osećaj da je Bog prisutan, ne kao neko odvojen od nas, na nebu daleko, već kao živo prisustvo u svakom trenutku, u svakom dahu, u svakom čoveku. U meni. U tebi. U svemu.
Kada sam prvi put zaista zastala i zapitala se: "Ko je Bog? Zašto postojim? Zašto postoji sve ovo oko mene?" – odgovori nisu došli iz knjiga. Nisu čak ni izgovoreni rečima. Došli su iznutra. Intuicija je govorila pre nego što sam uspela da mislim. I tada sam počela da shvatam: možda Bog ne samo da stvara svet – možda kroz nas i doživljava svet. Možda smo mi Njegov način da oseti, da upozna, da razume.
U početku beše Reč
U Svetom Pismu piše: „U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč.“ Ova jednostavna rečenica krije duboku istinu – da je sve što postoji, nastalo iz izgovorene, svesne namere. Bog nije pravio svet rukama, već Rečju. Reč je vibracija, energija, ideja koja se izražava. Kada Bog kaže: „Neka bude svetlost“ – svetlost nastaje. Ne iz materije, već iz same namere, iz duhovne snage.
Zamislimo to ovako: Reč nije samo govor, već je i početak stvaranja. I kao što pesnik izgovara stih, a slikarka povlači prvi potez četkicom, tako i Bog stvara univerzum svojim izgovorom – svojim dahom, svojim bićem.
Bog kao duh – i čovek kao iskustvo
Ali Bog je duh. On ne dodiruje, ne jede, ne vidi očima kao mi. Kako bi mogao da doživi svet koji je stvorio? Kako da oseti miris mora, toplinu sunca na koži, bol gubitka, radost ljubavi?
Zato je stvorio čoveka. Ne samo kao fizičko biće koje hoda zemljom, već kao produžetak Sebe. Čovek je duhovno biće sa telom – božanska iskra u materijalnom obliku. U čoveku, Bog ne posmatra stvaranje spolja – već ga proživljava iznutra.
Kada je stvorio čoveka, Bog je po prvi put kroz njega mogao da oseti tugu, strah, ljubav, zanos, radost. Kroz čoveka je otkrio da može postojati sloboda izbora. I tada je upoznao sebe na novi način.
Čovek je ogledalo Boga
Mi nismo odvojeni od Boga. Mi nismo samo Njegova „deca“, već i Njegovi izrazi. U svakoj ženi i svakom muškarcu postoji Božanski plamen. Bog kroz svakoga od nas gleda, diše, oseća. On ne posmatra svet odozgo – On ga doživljava iznutra, kroz naše oči, kroz naše misli, kroz naše iskustvo.
Zato niko od nas nije slučajan. Svaka od nas je jedno posebno, jedinstveno ogledalo kroz koje Bog vidi i upoznaje Sebe. Kroz različite živote, On uči kako je to biti slab, biti jak, biti voljen i ostavljen, kako je to gubiti i praštati, kako je to sumnjati i verovati.
Iskustvo bez granica
Zamislimo koliko je to veličanstveno: svako biće na ovoj planeti – i čovek, i životinja, i drvo, i reka – svi su delovi jedne iste Svesti, jednog Jednog Bića koje kroz različite oblike skuplja iskustvo. Svaki život je kao priča, kao film koji Bog gleda – i u isto vreme, i gleda i glumi u njemu.
Ne postoji kraj tom iskustvu. Ne postoji granica. Jer Bog kroz nas doživljava svet ne samo kao dobar i lep, već i kao haotičan, nepravedan, težak. Ali sve to zajedno – i svetlo i tama – pripada tom božanskom iskustvu.
Zato ni ja, ni ti, ni bilo koja od nas ne treba da bežimo od sebe, od svojih emocija, svojih padova i grešaka. Jer svaki trenutak, svaki izbor, svaka misao – sve to ima smisao. Sve je to deo puta.
Uputstvo za život – iznutra, ne spolja
Bog nije samo dao Reč da stvori svet. Dao je i Reč kao uputstvo – ali ne samo spolja, kroz knjige, proroke, ili zakone. Dao ju je i iznutra – kroz savest, intuiciju, srce.
U svakoj od nas postoji tiha, unutrašnja navigacija koja zna šta je istina. Nije uvek glasna, ali je uvek prisutna. To je onaj osećaj u grudima kada nešto „nije u redu“ iako nema logičnog razloga. To je unutrašnji mir kada uradimo nešto što dolazi iz ljubavi. To je Božji glas u nama – nežan, ne nameće se, ali nas stalno zove da budemo ono što već jesmo: autentičan izraz božanskog u ovom svetu.
Zato istinsko razumevanje Boga ne mora nužno da dođe spolja – izvan nas. Prava mudrost je često tiha. Dolazi dok ćutimo, dok gledamo zalazak sunca, dok grlimo dete, dok patimo u samoći, ali ne odustajemo. Ona raste u svakodnevnim trenucima, kada biramo dobrotu umesto osude, razumevanje umesto mržnje, oproštaj umesto osvete.
Sve što jesi – jeste Božansko
Ti nisi greška. Tvoje emocije, tvoje sumnje, tvoja čežnja, tvoja radost – sve su to vrata kroz koja Bog doživljava svet. I ništa u tebi nije „pogrešno“ ako je iskreno. Čak i tvoja zbunjenost, tvoje borbe, tvoje slabosti – sve su to načini na koje svet postaje dublji i stvarniji. Jer kroz tvoje padove, Bog uči šta znači ustati. Kroz tvoje suze, oseća šta znači gubitak. Kroz tvoju ljubav, širi sopstvenu svetlost.
To ne znači da si ti Bog u nekom egoističnom smislu, već da si deo Njega – neraskidivo, večito povezana. Kao što kap vode nosi u sebi celu informaciju okeana, tako i ti u sebi nosiš svetlost Stvoritelja.
Nema greške – samo iskustva
Mi često mislimo da grešimo, da nismo „dovoljne“, da propuštamo nešto važno. Ali šta ako je svaka greška zapravo iskustvo? Šta ako Bog ne očekuje savršenstvo, već iskrenost? Ne formu, već suštinu?
Zamisli svet u kojem nijedna žena ne mora da se pretvara da je nešto što nije. Svet u kojem si prihvaćena baš takva kakva jesi – jer to što jesi je upravo ono što treba da budeš. To je svet u kojem Bog ne sudi, već voli. Ne traži poslušnost, već prisustvo. Ne kažnjava, već podržava. Jer sve što želi jeste da kroz tebe – kroz mene, kroz svaku od nas – doživi život u njegovom punom rasponu.
Zato si ovde – da budeš Ti
Ako ikada osetiš da si izgubljena, da ne znaš gde ideš ili ko si – seti se ovoga: tu si da budeš upravo ono što jesi. Ne neko drugi. Ne verzija sebe koju društvo očekuje. Ne idealizovana slika iz duhovnih knjiga. Već ti – sa svim svojim pitanjima, lepotom, ranjivošću i istinom.
Jer svaki put kada si istinski ti, ti dozvoljavaš Bogu da kroz tebe diše.
Zaključak: Bog nije daleko – On si ti u trenutku sada
Bog nije negde tamo, iza oblaka, u nekom savršenstvu koje nikada ne možemo dostići. On je ovde, sada – u tvom pogledu dok čitaš ove reči. U tvom dahu. U tvojoj tišini. U tvom neodgovorenom pitanju.
Ti si Njegovo ogledalo. Njegov san koji hoda. Njegovo srce koje kuca u svetu forme. I kako ti rasteš, učiš, voliš, padaš i ustaješ – tako i Bog, kroz tebe, stiče iskustva bez granica.
Zato, sledeći put kad pogledaš u zvezde, u more, u tuđe oči – seti se: možda ne gledaš samo u svet. Možda svet gleda u sebe – kroz tebe.
Blog posvećen duhovnoj spoznaji, bez dogmi – samo istina iznutra.
