.
Nijedan susret nije slučajan
Verujem, iz najdubljeg sloja svog bića, da nijedan susret u ovom životu nije slučajan. Niko nam ne ulazi u život tek tako. Niko nije prijatelj zato što je to postao – već zato što je to već bio. Niko nije ljubavnik zato što je to zaslužio – već zato što je to oduvek bio zapisano u njegovoj duši, i u mojoj.
Pre nego što kročimo na Zemlju, mi nismo ovo što sada jesmo. Nismo telo, nismo ime, nismo uloga. Mi smo čista svest – duša u svom izvornom obliku. Bez oblika, bez granica, bez bola. U tom stanju, ne znamo šta znači biti siromašan ili bogat. Ne znamo bol, ni sreću. Znamo samo svetlost, mir, i povezanost sa Izvorom – Bogom.
Ali, duše žele da uče. Žele da iskuse, da osjete. I zato pitaju Boga:
"Šta je to Zemlja?"
A Bog kaže:
"To je planeta na kojoj žive ljudi – neki siromašni, neki bogati. Neki tužni, neki srećni. Tamo ćete imati telo, misli, emocije, i slobodnu volju."
Mi slušamo te reči, ali ne možemo da ih razumemo. Jer u svetu duha, nema materijalnog. Nema gladi, ni tela koje stari. Nema zagrljaja, ali ni napuštanja. I zato duše odluče da se rode. Da zarone u taj gusti svet dualnosti – svet gde je sve istovremeno i dar i iskušenje.
Zamisli ovaj dogovor:
Ja, duša, kažem:
"Rodiću se 2001. godine. U Kraljevu. U siromaštvu. U telu žene. Želim da iskusim bol, ali i hrabrost. Odbacivanje, ali i sopstvenu vrednost. Želim da naučim šta znači voleti, a da pritom ne posedujem."
A onda se javi druga duša, pokraj mene:
"Ja ću doći 2003. godine. Biću u muškom telu. Na nekom drugom mestu, ali... taj dan, tog meseca, na tom datumu – mi ćemo se sresti. Ne kao duše, već kao ljudi. Nećemo znati da se znamo. Ali će nas nešto prepoznati."
I dogovor biva sklopljen. Ne između tela, nego između svetlosnih zapisa koje u sebi nosimo.
Ali postoji jedan zakon, jedan uslov – Zakon zaborava.
Bog nas, u svojoj mudrosti, pušta na Zemlju sa slobodnom voljom. Ali kaže:
"Da biste zaista učili, morate zaboraviti. Zaboravićete svoje prethodne živote. Zaboravićete dogovore. Nećete znati ko je ko – u umu."
Ali zato duša ne zaboravlja.
Duša prepoznaje.
Duša pamti.
I kad se sretnemo – to nije slučajno. To je podsetnik.
Zato nekad, kada vidiš nekoga prvi put, a srce ti zaigra – to nije zaljubljenost. To je sećanje.
Zato kad pogledaš nekog i imaš osećaj kao da ga znaš ceo život – to nije iluzija. To je povezanost iz sveta pre rođenja.
Zemlja nije laka škola. Telo zna da boli. Ljubav zna da nedostaje. Ljudi znaju da napuste.
Ali baš zato, kad se sretneš s nekim ko te prepoznaje iznutra, to je dar. To je momenat buđenja.
Jer svaki susret sadrži u sebi seme dogovora. I svaki čovek kojeg si srela – ma koliko bio kratak susret – već je bio deo tvoje priče pre nego što je ona počela u ovom telu.
Zato verujem...
Da nijedan susret nije slučajan.
Da niko nije “tek neko”.
Da duše znaju – čak i kada um zaboravi.
Ovo pišem ne da bih dokazala nešto, već da bih te možda podsetila – ako si zaboravio ili zaboravila – da ono što osećaš u srcu ima dublje poreklo.
Da osećaji nisu greška. Oni su navigacija duše.
A moj put? Tek je počeo.
I svako koga sretnem – deo je njega.
Ne slučajno.
Nego dogovoreno.
Kada duše pričaju bez reči
Ponekad mi se desi da sretnem nekog – u prolazu, u tišini, bez mnogo kontakta – ali u meni se sve pokrene. Srce preskoči, stomak zadrhti, oči se zadrže pola sekunde duže nego što je “pristojno”. I tada znam: ovo nije prvi susret, ovo je ponovni susret.
Zemaljski um kaže: "Ne znaš ga."
Ali duša šapuće: "Znaš ga oduvek."
U svetu u kojem smo naučeni da tražimo razloge, dokaze, potvrde, ovakva prepoznavanja mogu izgledati kao iluzije. Ali istina je: duše komuniciraju pre reči, pre pogleda, pre dodira. One imaju svoj jezik. Tihi. Nevidljiv. Tačan.
👁️ Povezanost koja ne traži logiku
Možda si nekad doživela da te pogled nekoga “zadrži” iznutra. Nisi ga ni upoznala, a već ti se nešto u stomaku stegne ili otvori. Možda si osetila da si mirnija pored nekoga koga realno ne znaš. Ili, naprotiv, uznemirenost, bez ijednog razloga. To nije slučajno. To je jezik duša.
Ta povezanost ne traži objašnjenje. Ne moraš znati ime, horoskopski znak, adresu. Duša ne koristi reči – ona koristi osećaj. I kad dođe pravi čovek, tvoje telo može da zbuni um, ali duša zna:
“To je on.”
“To je ona.”
“Sreli smo se već. Samo ne ovde.”
Ugovor duša: tišina kao potvrda
Pre nego što smo se rodili, dogovorili smo se. Ne o trajanju, ne o ishodu, nego o susretu.
Dogovor može biti nežan:
– “Srešću te kada ti budeš gubila veru u ljude.”
– “Doći ću kada budeš zaboravila ko si.”
– “Biću ti znak, podsetnik, ogledalo.”
Zato nas neka prisustva podignu iz mrtvih. Zato te nečiji osmeh može naterati da se setiš ko si bila pre bola. To nisu samo ljudi – to su duše na zadatku. Iako možda nikada ne izgovorimo te reči, znamo.
Tišina između nas to kaže. Pogled koji izbegavamo. Osmeh koji dođe bez razloga.
Jer duše pričaju pre jezika, izvan tela, iza svakodnevnog.
Kada neko ode: nije neuspeh, već ispunjenje
Ponekad dođe i ode. Nema objašnjenja. Nema zatvaranja krugova. Samo ostane osećaj. I tuga što je trajalo kratko.
Ali duše ne mere vreme – mere dubljinu susreta.
Možda mu nisi bila namenjena da ostane. Možda si mu bila tu da nešto zapamti. Da ga poguraš. Ili da ga podsetiš. Možda je on tebi bio isto to.
Ne boli zato što nije uspešno – boli jer je bilo stvarno.
I kada boli, opet duša zna: "Trebalo je baš tako."
Duša ne zaboravlja
Tvoje oči možda ne prepoznaju. Tvoj um možda traži razlog. Ali dlanovi znaju kad dodirnu poznatu vibraciju. Telo zna kad sretne telo koje je već bilo blisko. Srce zna kad zatreperi — ne zato što je zaljubljeno, nego zato što je stiglo kući.
Možda ćeš se sresti samo jednom. Možda nikada nećete progovoriti. Možda se više nikada nećete videti.
Ali nešto u tebi će reći: bio je tu.
I ti ćeš znati.
Ne mora sve imati ime, oznaku, status. Neka osećanja su dublja od svakodnevnog jezika.
Neka povezanost je starija od ovog života.
Neki ljudi su – ugovori duše.
I kada osetiš da te neko vidi, razume, dira i bez reči – to je istina.
To su duše koje pričaju.
Tihim jezikom sećanja.
Onim što nas podseća ko smo bili – pre nego što smo zaboravili.
