"Empatija nije slabost – to je snaga koju neki nikad ne razumeju"
Postoji granica između ponosa i dostojanstva. Ja sam je oduvek znala. I zato, bez obzira na sve što se desilo, nisam otišla kao neko ko beži. Nisam okrenula leđa jer sam želela da ostanem čovek – i prema njemu, i prema sebi. I kada su se reči izgubile i tišina zauzela prostor koji su nekad popunjavali smeh i razumevanje, ja sam i dalje imala poštovanja. Ne prema onome što je postao, već prema onome što sam nekada videla u njemu.
Bila sam spremna da ostanem prijatelj. Ne iz slabosti, već iz empatije. Iz poštovanja prema sećanju, prema zajedničkom vremenu, prema emocijama koje su bile iskrene. Nisam želela da ga izgubim kao čoveka, jer verovala sam da vredni ljudi ne izlaze iz života preko noći. Vredni ljudi ostaju makar u tišini, makar u senkama prošlosti – ali ostaju dostojanstveno.
A on?
On je moju dobrotu prepoznao kao slabost. Moju empatiju doživeo kao krivicu. I otišao – bez reči, bez objašnjenja, bez trunke zahvalnosti. Blokirao, izbrisao, zapečatio sve što smo bili kao da nikada nisam ni postojala. Možda mu je tako bilo lakše. Možda je tako pobegao od ogledala koje mu pokazuje ono što je izgubio.
Ali ono što nikada neće moći da izbriše jeste činjenica da nije uspeo da razume. Da nije znao da prepozna dobrotu kada je iskrena. Da nije znao kako izgleda kada neko ostaje, čak i kad nema više razloga da ostane. I zato se nikada neću kajati što nije duže ostao. Jer neko ko ne ume da vidi svetlo u drugima – ne zaslužuje da bude deo mog sveta.
Ja nisam izgubila. Ja sam naučila.
Naučila sam da neki ljudi ne zaslužuju mesto u tvom životu, ma koliko ti želeo da im ga pružiš. Da se dobrota ne meri po reakcijama drugih, već po tome kako mirno spavaš noću, znajući da si dao najbolje od sebe. Naučila sam da blok nije kraj – to je beg. Njegov, ne moj. Jer ja sam ostala ono što sam oduvek bila: čovek.
Iz mog dnevnika: "Ne kajem se"
Danas sam dugo razmišljala o svemu što je bilo. O njemu. O meni. O načinu na koji je sve nestalo. I ne, ne pišem ovo da bih tražila odgovore – jer odgovori nisu uvek potrebni. Ponekad je dovoljno da se zapiše ono što ti duša šapuće kad svi drugi ućute.
Imala sam puno poštovanja prema njemu. Nisam htela da ga napustim – ne kao biće, ne kao čoveka, i ne kao nekoga koga sam istinski želela u svom životu. Možda ne više na isti način, ali želela sam da mu ostanem prijatelj. Da pokažem da empatija ne prestaje kada prestane veza. Da ono što je istinsko – ne bledi lako.
A on je moju empatiju preokrenuo protiv mene.
Kao da je to što sam ostala dobra bila greh. Kao da je to što nisam uzvratila besom bilo pogrešno. Umesto da vidi dobrotu, video je slabost. I otišao. Blokirao. Izbrisao. Kao da je lakše ignorisati čoveka nego se suočiti s istinom. I možda jeste lakše – ali nije ispravno.
Ipak, ono što mi je najvažnije: ne kajem se. Ne kajem se što nisam otišla ranije. Ne kajem se što sam pokušala da budem čovek čak i onda kada on to više nije umeo da bude prema meni. Ne kajem se što sam pružila ruku – jer moj karakter ne zavisi od njegovog odgovora.
Neki ljudi nikada neće razumeti dobrotu. Nisu naučili da je prepoznaju. Navikli su da sve što dolazi bez interesa mora imati skriveni motiv. A ja nisam imala motiv – imala sam srce. I ne, nije to slabost. To je snaga. Snaga koju neki nikada neće dosegnuti.
Zato danas, dok zatvaram još jedno poglavlje u sebi, pišem ovo da sebe podsetim:
Ne žalim što on nije duže ostao. Žao mi je samo što nikada nije razumeo šta je dobio – i što je olako to odbacio.
Ali ja idem dalje. Mirna. Čista. I sa sobom nosim ono najvažnije – sebe.
