Moje PUBG putovanje: Od raskida do pronalaska pravih ljudi
Nekada se najneočekivanija putovanja ne dešavaju na stvarnim putevima, već u virtuelnim svetovima. Moje je počelo jednostavno – jedna igra, jedan partner, i mapa Livik.
Zajedno sa tadašnjim dečkom, provela sam gotovo godinu dana igrajući PUBG. Delili smo gejmove, taktike, pobede i poraze. Livik nam je bio kao mali dom. Iako je to bio svet iz piksela, osećanja su bila stvarna. Bili smo tim, u igri i van nje. Međutim, kao i u stvarnom životu, i u virtuelnim svetovima dolazi do promena. Raskinuli smo. I sve je počelo da se menja.
Prelazak u novi svet
Kao da je prelazak sa Livika na Sanhok bio simboličan – ušla sam u nepoznato, u džunglu, ne samo mape, već i ljudi. Tamo sam upoznala naše Balkance – veselu, ali vrlo komplikovanu ekipu. Isprva je sve delovalo bezbrižno. Odigrali bismo po koji gejm, smejali se, ćaskali. Počela sam da se otvaram, da kao slobodna devojka komuniciram sa različitim igračima. Neki razgovori ostajali su površni, dok su neki prerasli u intimnije prepiske. Nisam krila ko sam. Bila sam iskrena, znatiželjna, nova u toj vrsti povezivanja.
Ali uskoro sam naučila da otvorenost i iskrenost nisu uvek dobrodošle osobine u svetu gde mnogi nose maske.
Cheee park – mesto susreta i osude
Ubrzo sam otkrila Cheee park – prostor u PUBG-u gde su se ljudi okupljali van mečeva. Na prvi pogled, delovalo je kao savršeno mesto za opuštanje. Mesto gde se stvara prijateljstvo, gde se zaboravi na pucnjavu i taktike. Ali ispod površine, krio se sasvim drugačiji svet – svet pun ogovaranja, šapata iza leđa, manipulacija i zavisti.
Shvatila sam da sve što kažem, svaki razgovor, svaka emocija – vrlo brzo postaje deo nečije verzije moje priče. Ali ta verzija nije bila moja. Bila je iskrivljena, umrljana zluradošću onih koji su me poznavali samo površno. Počeli su da me ocrnjuju, da me izoliraju, da me prikažu kao nešto što nisam. Nisam poznavala nikog osim njih. Verovala sam da imam prijatelje – ali ono što sam imala bila je maska zajedništva iza koje se krio otrov.
Gubitak koji je postao dobitak
U nekom trenutku, shvatila sam da ne moram biti deo tog sveta. Da nisam dužna nikome svoju slobodu i da ne moram da trpim zlonamernost da bih bila prihvaćena. Distancirala sam se. I kao da je sam univerzum reagovao – zatvorila su se pogrešna vrata, ali su se otvorila ona prava.
Upoznala sam njih – svetlost među senkama
I tu, u tišini, bez buke i maski, upoznala sam ljude zbog kojih i danas verujem da virtuelni svet može doneti istinsku bliskost.
Kobra – čovek pod tim nickom postao je za mene simbol iskrenosti. U vremenu kad sam sumnjala u sve i svakog, on je bio tu sa toplim, smirenim pristupom. Nije pitao, nije sudio, samo je bio tu. Njegovo prisustvo mi je pokazalo da postoje muškarci koji umeju da poštuju ženu i njen prostor čak i u svetu u kojem to često nije slučaj.
Deni – pažljiv, tih i razuman. Njegove reči su uvek bile odmjerene, njegove poruke ispunjene podrškom. U njemu sam pronašla prijatelja koji zna da sluša, koji vidi dalje od priča i zna prepoznati suštinu. Ljubaznost mu nije maska, već karakter.
GGStefan – osoba koja je unela vedrinu u moju svakodnevicu. Njegov humor, toplina i prirodna sposobnost da bude čovek, i kad je najteže – pomogli su mi da se smejem ponovo. Uz njega sam naučila da se ne moraš plašiti da budeš ono što jesi – jer pravi ljudi te ne traže da se menjaš, već da budeš autentičan.
Hasim – bivši, ali deo mog putovanja. Nije sve prošlo savršeno, ali kroz njega sam naučila lekcije koje su me oblikovale. Zahvalna sam što je bio deo te faze, jer bez
Virtuelni svet, stvarne lekcije
Danas, gledajući unazad, zahvalna sam na svemu. I na ogovaranju. I na lažima. I na ružnim rečima. Jer su me naterale da pronađem ono što zaista vredi. Danas imam svoj mali krug ljudi koji znaju ko sam. Koji me brane ćutanjem, koji me čuvaju prisustvom. Njima tračevi ne znače ništa jer poznaju moju suštinu.
PUBG me naučio da nisu svi "igrači" isti. Neki igraju da bi srušili. Drugi da bi stvarali tim. A najbolji? Oni ne igraju protiv tebe – već sa tobom.
Na kraju, prava vrednost se ne meri kilovima i mečevima – već ljudima koje upoznaš putem.
I sada – živimo taj mir
Danas, kada uđem u PUBG, ne ulazim više sa oprezom. Ulazim sa osmehom. Jer tamo me čekaju ljudi. Danas više nema skrivenih namera, nema dvosmislenih reči ni pogleda. Samo iskrenost, razumevanje i onaj osećaj da pripadaš.
Uživamo u našim druženjima – opušteno, iskreno, srčano. Delimo istu energiju. Tu se niko ne pretvara. Smejemo se, pričamo, ponekad ćutimo zajedno – i baš u toj jednostavnosti leži lepota. Tu smo jedni za druge. Nema potrebe za ogovaranjem, jer svi znamo: pričati o drugima dok su neki tu – znači ne poštovati one prisutne.
I mi to ne radimo.
Mi poštujemo prisutnost, poštujemo tišinu, poštujemo osmeh. To što imamo je posebno jer niko od nas ne traži više od onoga što drugi želi da da. Nema pritiska, nema kalkulacije. Samo ljudi, njihova energija, i jedno veliko “hvala što si tu”.
Lepota je u tome. U međusobnom prihvatanju. U miru koji smo stvorili u svetu gde ga retko ima. I u toj tišini između rečenica – rađa se ono pravo prijateljstvo.
Možda je sve počelo kao igra... ali ono što sada imamo – je mnogo vise od igre.
