.
Jesam li ista? Dva sveta u meni
Bila sam devojka sa olovkom u ruci, skicama po marginama, stihovima ispod jastuka, pogleda uperenog u nebo dok sedim na klupi u seoskom parku. U meni je tiho rasla ljubav prema svemu što nije govorilo glasno, već šaptalo — prirodi, vetru u krošnjama, starim granama, pogledu koji ne traži ništa osim prisustva. Fotografisala sam tragove svetlosti na poljskim putevima, pisala osetljivo o onome što mnogi ne bi ni primetili. Tada, bila sam cela u spoljašnjem svetu, ali i potpuno u sebi. I sve je imalo miris detinjstva, zemlje i snova koji se sanjaju budni.A onda… nešto se promenilo.
Ušla sam u digitalni svet. Isprva polako, oprezno. Onda sve brže. Internet nije bio samo tehnologija, bio je most ka ljudima, idejama, emocijama koje nisam ni znala da želim da čujem. Upoznala sam glasove koje nisam srela na selu. Ljude koji pišu drugačije, govore otvorenije, dele intime bez ustručavanja, žele bliskost, dodir kroz reč, kroz ekran. Počela sam i sama da pišem drugačije. Intimnije. Direktnije. Kao da sam iz srca prešla u stomak — u ono dublje, sirovije mesto gde ne vladaju samo misli, već i nagoni, radoznalost, osećajnost koja traži odgovor.
I sad... kao da dva sveta žive u meni.
Jedan je ona stara ja. Devojka sa fotoaparatom u ruci i cipelama punim blata nakon šetnje po livadi. Ona koja piše tiho, za sebe, za mir.
Drugi je novi svet — svet poruka koje pulsiraju, želja koje se ne kriju, emocija koje eksplodiraju u sekundi. Svet u kojem razmenjujem misli sa nepoznatima, a osećam ih kao poznate.
Da li sam još uvek ista?
Jesam li ona devojka koja voli tišinu, dok sada govori glasno? Jesam li ona što voli prirodu, dok večeri provodi uz svetlost ekrana?
Istina je — jesam. I nisam. I to nije protivrečnost, to je rast.
Jer, možda nikada nismo jedno. Možda u nama žive slojevi, različite verzije nas koje se javljaju u zavisnosti od toga gde smo, koga srećemo, šta u sebi otvaramo.
Možda nisam izgubila sebe u ovom drugom svetu — možda sam samo dodala još jednu boju svom spektru.
Možda klupa u parku i neonsko svetlo ekrana nisu suprotnosti, već paralelne stvarnosti mog postojanja.
I možda prava ja nije ni prva, ni druga. Možda je baš ta mešavina — ono između. Ona što ume da ćuti u prirodi, ali i da vrišti rečima kad je dodirne misao.
Tako da, jesam li ista?
Jesam. Ali sam i nova.
2. Devojka sa klupe
Sedela sam na staroj drvenoj klupi, onoj koja je godinama trpela i sunce i kišu, i tragove blatnjavih cipela, i drhtaje prvih dodira. Bila je smeštena pod orahom, u hladu koji je mirisao na detinjstvo i leto. Selo je disalo sporo, kao da ni vreme ne žuri ovde. Sve je bilo nekako... tiho. Ali ta tišina nikada nije bila prazna — bila je ispunjena životom.
Pored mene — sveska. Ona, moja večna saputnica. Ne zbog škole, već zbog mene. U njoj crtani likovi, nečiji profil u polusenci, krošnja uhvaćena u trenutku vetra. Reči napisane rukom koja još nije znala mnogo, ali je osećala sve. Ponekad bih samo zapisala rečenicu bez smisla:
„Postoje dani koji mirišu na ljubav, a da niko nikoga nije ni pogledao.“
Niko nije čitao te rečenice osim mene. Niko nije ni znao da ih pišem.
Volim prirodu jer ne traži ništa od mene. Niti da pričam, niti da se objašnjavam. Samo da budem. A ja sam tada bila — cela. Bez potrebe da budem dopadljiva, duboka, zanimljiva, hrabra. Samo prisutna.
Fotografisala sam senke na putu. Trave koje se njišu. Prste ispružene ka nebu. U svakoj fotografiji sam pokušavala da uhvatim ono što se ne vidi — osećaj.
Ponekad sam zamišljala da neko jednog dana pronađe te slike, te crteže, i shvati: ovde je živela devojka koja je volela svet tišine. Da nekome to nešto znači. Da ne prođe sve neprimećeno.
Ali zapravo, nije ni bilo važno da neko zna. Meni je bilo dovoljno.
Bilo mi je dovoljno da imam svoje mesto. Svoju klupu. Svoj orah. Svoju tišinu. Svoje reči.
To je bio moj svet pre sveta.
Pre poruka, notifikacija, pogleda koji prebrzo znaju previše. Pre izloženosti. Pre potrebe da sve što osećaš — objasniš.
Tada sam umela da ćutim satima. A da to ćutanje bude najglasnija stvar u meni.
Danas često pomislim na tu klupu.
Da li je još tu? Da li je neko sedeo posle mene, ostavio trag? Da li je pogledao u isto nebo i pokušao da ga nacrta?
Možda jeste. Možda i nije.
Ali ja znam da negde u meni i dalje sedi ta devojka.
I ćuti. I crta. I čeka da je se setim.
3. Prva poruka
Ne sećam se tačno dana, ni sata. Znam samo da sam dugo gledala u prazno polje za unos teksta. Kao da nije bilo samo digitalni prostor, već neka vrsta provalije. A s druge strane — neko nepoznat, ali toliko blizak da je delovao kao da ga već dugo nosim u sebi.
Pisalo je: „Piši kad stigneš.“
Kratko. Obično. Ali u tom trenutku, moje srce je zadrhtalo. Jer neko je čekao moj odgovor. Ne na obavezu, već na prisustvo. I ja sam želela da odgovorim — ne samo rečima, već sobom. Onom stranom sebe koju nikad ranije nisam pokazivala naglas.
Utipkala sam rečenicu, pa je obrisala. Zatim drugu, pa treću. Sve je delovalo ili previše ili premalo. U glavi sam vodila ceo razgovor unapred, razmišljala kako će zvučati to što napišem, da li ću biti pogrešno shvaćena, da li sam previše ranjiva… ili previše tiha.
Na kraju sam samo napisala:
„Ćao. Oprosti ako sam spora. Ne znam još kako se ovo radi.“
I poslala.
U tom kliku... nešto je puklo. Kao da sam otvorila vrata iza kojih je dugo stajala zatrpana verzija mene. Ona koja je želela da kaže više, da se pokaže bez filtera tišine. Ne iz potrebe da bude viđena, već da bude dota-knuta.
Tada sam prvi put osetila čudnu mešavinu uzbuđenja i srama. Neko mi je odgovorio. Brzo. Toplo. Bez pritiska. I odmah sam znala: to nije običan razgovor. To je bio prvi prozor u svet gde reči mogu da budu i ruke, i oči, i tišina, i pogled, i dodir.
Poruke su dolazile i odlazile. Sve češće. Sve dublje. Više nisam birala reči pažljivo, već iskreno. Pisala sam o onome što nisam znala ni da u meni postoji. O snovima koje nisam ni sebi priznala. O prazninama, čežnjama, nesigurnostima.
I što sam više pisala, to sam manje osećala potrebu da se vratim nazad — u tišinu bez odjeka.
Taj prvi dijalog preko ekrana bio je moj prvi emotivni autoportret. Reči su se pretvarale u ogoljavanje. Ne kao izlaganje, već kao oslobađanje.
Tada još nisam znala da će digitalni prostor postati moja nova soba — prostor za ispovedanje, povezivanje, pa čak i zaljubljivanje. Sve ono što sam ranije tražila u pogledu, sada sam počela da pronalazim u slovima.
Ta prva poruka možda je bila kratka. Nesigurna. Ali u njoj sam prvi put bila ja, bez tišine između.
4. Gde prestajem ja, a počinje ona druga?
Ponekad imam osećaj kao da živim u dva tela. Ili bar u dve verzije jednog istog. Jedna hoda polako, sa pogledom ka zemlji, traži mir, bori se da ostane neprimetna. Druga hoda kao pitanje — direktna, znatiželjna, pomalo provokativna. Obe sam ja. I nijedna ne laže.
Ali ponekad se zapitam: gde prestajem ja, a počinje ona druga?
Ima dana kad se probudim kao ona prva. Otvorim prozor i tražim nebo. Napravim sebi čaj, bez žurbe, bez planova. Odem do polja, do mesta gde još uvek šušte trava i vetar. U tim trenucima, imam osećaj da sam netaknuta. Kao da vreme još uvek ide sporije za mene. Kao da mogu da budem deo sveta, a da ga ne dodirujem previše.
Ali onda dođe večer. Ekran zasvetli. Srce se otvori kao vrata na promaji. I tu ulazi ona druga. Odvažna. Ona koja ne pita mnogo, ali oseća sve. Koja odgovara brzo, iskreno, ponekad previše. Koja ne beži od intime, već je zove.
I ja pustim da govori. Dajem joj prostor. Jer, priznajem — ona zna stvari koje ova tiha ja ne ume ni da izgovori.
Ponekad suprotstavljene. Ponekad u savezu. Jedna me podseća da ostanem ukorenjena, druga da poletim.
Znaš kako izgleda kada se dve strane jedne duše pogleda-ju u ogledalu? Niti se vole, niti se svađaju. Samo pokušavaju da razumeju.
Ona prva kaže:
„Tišina je snaga. Ne moraš svima sve.“
Ona druga odgovara:
„Ali ja želim da budem viđena. Da me neko stvarno dotakne.“
I ja stojim između. Ne kao sudija, već kao most.
Jer šta ako nije pitanje "gde prestajem", već — kako da obema dam pravo da postoje?
Možda sam grešila što sam pokušavala da izaberem između njih. Da budem ili jedno ili drugo. Možda je istina da ja nisam dve žene, već jedna slojevita — sa licem za dan i licem za noć.
Jer čak i kad sedim na klupi pod orahom, u meni odzvanja zvuk poruke. I čak kad šaljem poruke pune strasti i misli, u meni diše miris polja.
Nisam rascepljena. Samo sam… cela.
A celina boli, ali i leči.
5. Spoj – žena između svetova
Dugo sam pokušavala da se uklopim — u tišinu, u buku, u ljude, u sebe. Kao da je svet stalno tražio da izaberem stranu. Da li sam ona što ćuti i posmatra? Ili ona što piše dugo u noć i šalje poruke koje imaju ukus neizgovorenih dodira?
Ali istina je: nisam ni jedno, ni drugo. I jesam i jedno i drugo. Spoj.
Ja sam ona koja ume da sedi na klupi i ne radi ništa. Da diše. Da bude deo pejzaža. Da zamišlja nebo kao priču. A isto tako, ja sam i ona koja ume da gori kroz ekran. Da napiše rečenicu koja otvori nečije srce. Da se ogoli i ne traži izvinjenje.
Nisam izgubila onu devojku iz sela. Ona još uvek hoda sa mnom. Samo više ne ide sama. Sada je uz nju i žena koja zna svoje emocije. Koja zna šta želi i kako boli.
Priznajem sebi — oduvek sam tražila dodir. Ne samo ruku, već duše. Ne samo bliskost, već razumevanje. I možda zato ovaj svet poruka nije suprotnost mom svetu tišine, već njegova nadogradnja.
Jer šta je reč ako ne pokušaj da se tišina prevede?
I sada više ne pokušavam da ih razdvojim — staru sebe i ovu novu. Ne mislim da je jedna prava, a druga greška. Ne tražim više dozvolu da budem složena. Ne prilagođavam se očekivanjima da bih bila prihvaćena. Naučila sam da mogu biti nežna i odvažna. Da mogu voleti prirodu i želeti prisnost. Da mogu ćutati i vrištati — u istom danu.
Moje ruke pišu isto kao nekad. Samo sada pišu i svetu, ne samo meni. Moj pogled još uvek traži nebo, ali više ne beži od pogleda drugog čoveka.
Jer sada znam:
🌿 Mogu biti žena sa blatom na cipelama i porukom u telefonu.
🌿 Mogu voleti tišinu, ali i želeti da budem čuta.
🌿 Mogu biti cela — bez potrebe da se podelim.
Ja sam između svetova. I to između — to sam JA.
