Prvi dan:🌸💛📝
Dnevnik Tišine: Novi početak u Francuskom parku (Metz, 04. jul)
Upravo se nalazim u Francuskom parku, ovde u Metzu, jednom od onih mesta koje kao da su stvoreni da čoveku daju dozvolu za tišinu. Sve u njemu nosi mir: način na koji vetar šapuće kroz krošnje, kako se svetlost prosipa po stazama i kako tišina nije prazna već prisutna. Ovaj park postaje pozornica moje unutrašnje predstave, mesta gde se rekapituliraju prošli odnosi, lica i imena koja su nekad bila sve, a danas poglavlja koja se zatvaraju ili se još uvek pišu.
U ovom trenutku sam negde između dve tačke završetaka i početaka. Misli mi se neprestano vraćaju na ono što je bilo: odnosi koji su se završili, neki bolno, neki tiho kao letnji pljusak koji samo prođe. Ali takođe, u meni kucaju i novi počeci, neka nova poznanstva, lica koja još ne poznajem dovoljno, ali ih osećam kao da su tu da bi nešto donela možda lekciju, možda mir, možda ljubav.
I da, kad se vratim na prethodne dane, na trenutke kada sam se budila — nisam uvek bila sama. Neko jeste bio tu. Nekad je to bila prisutnost koja je grejala, a nekad hladna tišina između dva daha. Možda više nije važno ko je bio pored mene, već kako sam se osećala u tom prisustvu. I to govori mnogo. Više nego što su reči nekad mogle.
Što se tiče novih poznanstava, u meni se rađa mešavina znatiželje i opreza. Ne puštam svakoga blizu, ali primećujem da mi se srce ponekad otvori spontano, kao da me neko pogledao očima koje su već čitale moje tišine. Ipak, ne žurim. Učim da ne trčim u nepoznato samo zato što želim zaborav. Učim da ne tražim lek u tuđim dlanovima, već u sopstvenom prihvatanju.
U meni se menjaju obrasci. Prepoznajem ih. Više ne dajem šanse iz navike, već iz osećaja. Više ne ćutim ono što me boli. I ne pristajem na mrvice, ni od sebe ni od drugih. I to je, verujem, veliki korak.
Ne bežim od ljudi, ali mi treba ova pauza, ova svesna samoća. Potrebna mi je izolacija na trenutke, da bih mogla da se saberem, da bih sumirala ono što sam bila i ono što želim da postanem. Ponekad duša traži distancu ne zato što želi da ode, već zato što želi da ozdravi. A ovaj dnevnik će mi pomoći u tome. Biće moj lični ritual, mesto gde mogu biti ogoljena i iskrena, bez cenzure.
Naša svakodnevica često postane preglasna. U gomili obaveza, buke i površnih interakcija, izgubimo kontakt sa sobom. Pisanje mi vraća taj kontakt. I baš ovde, u ovom francuskom parku, daleko od mog uobičajenog sveta, osećam da je vreme da ponovo stanem, udahnem i nastavim — ali ovaj put svesno.
Ovo je početak. Nečega novog. Možda i mene same.
.
Nastavak.
📖04. jul 2025. | 18:27
✨ Neodlučna večer i mali reset
🪞 Raspoloženje
Umorno, ali stabilno. Nešto između potrebe za mirom i potrebe da ostanem budna uz bilo kakvu distrakciju. Onaj osećaj kad ti je mozak u "sleep mode", a srce još želi da traje dan.
📌 Misao dana:
Male večernje odluke koje čine razliku
🌸 Dnevni tok misli:
Upravo sam ušla u kuću. Bila sam kratko napolju, onako na brzinu, bez velikih planova – samo da udahnem malo vazduha i budem van mreže. Tih pola sata "offline" nekad znače više nego čitav vikend odmora.
Iako osećam umor i zapravo bih mogla da legnem i zaspim – nešto u meni želi da ostanem još malo budna. Možda je to navika, možda je inat, a možda samo ono tiho unutrašnje "još nije kraj dana".
Razmišljam da pokrenem PUBG, iako nemam neku stvarnu želju. Ne zato što želim da igram, već zato što ne želim da zaspim sada, mehanički. Ima dana kada ne želim tišinu, i večeras je baš takav. Ne tražim uzbuđenje, već neku vrstu zvučnog tapkanja po nervima koje će mi reći: "Još si tu."
Ponekad ne donosimo velike odluke. Samo biramo da ostanemo budni. I to je u redu.
🧩 Trenutak za sebe:
Moj mali "reset" za večeras biće ta partija u PUBG-u – ne iz strasti, već kao ritual budnosti. Možda će me igrica pokrenuti, a možda samo tiho ispratiti u san. Bilo kako bilo – to je moj trenutak večeras.
📬 Pitanja za vas:
Imate li i vi takve večeri? Kada osećate da ne želite da zaspete – iako ste umorni? Šta tada radite?
Pišite mi na email: @taianamarkovic01@gmail.com
ili tatjana_crvenkapa01
.
EEEEEVO MEEEE☺️
📝😘❤️🌸
04.Jul.2005
22:51
Dnevnik jedne solo gamerice: Kad si free i PUBG je tvoj saveznik
Večeras sam sam se vratila u PUBG kao što sam i rekla sebi, samo da bacim pogled, igram sa Nexonom i Nebitnim. A oni... pa, mogu ti reći dragi dnevnice, jedan je pravi humorista, drugi je prava enigma!
Nebitni je inače toliko simpatičan kad god Nexon uđe u igru, on kao da se pretvori u statuu. Nema ga nigde, sedi i ne igra kao da je došao da samo gleda!
A Nexon? Ah, Nexon je posebna priča. Provokator svih nacija, ali on to onako ne zlonamerno, više iz neke svoje unutrašnje potrebe da bode igrače koje sretne. Kao neka vrsta digitalnog špijuna sa misijom da nasmeje ili razdraži nas, nebitno kako. Kad uđe u igru, nema ti mira on mora da pokuša da iznervira random igrača, a da se pri tom pravda: „Ma samo se šalim, bre!“
.
PROFIL NEXON
Nexon, digitalni „provokator godine“ stvarno mislim da bi mogao da otvori kurs “Kako iritirati ljude 101”. On ima talenat da izvede “bockanje” igrača kao da je umetnost. Samo što mu niko nije rekao da niko ne želi da bude njegov platno! Ali, hej, bar nije dosadan. Nekad se pitam da li on ima neki skriveni mikrofon da čuje šta pričamo o njemu i odmah skoči da unese haos. Pravi heroj PUBG-a, samo bez mantije i sa mnogo zajebancije
Nexon je kao onaj tip iz razreda koji nikad ne može da drži jezik za zubima uvek ima neku „dobronamernu“ provokaciju na lageru. Mislim, ozbiljno, čovek bi mogao da osnuje svoj kanal na YouTube-u pod nazivom „Kako da iznerviraš prijatelje za 5 minuta“. Samo što bi to bio hit za gledanje, ali sigurno ne i za igranje sa njim!
PROFIL NNEBITNI
.
A Nebitni... E, taj je pravi šampion u „nevidljivom igranju“. Toliko je tih i diskretan da ga ponekad sumnjam da je zapravo programer koji testira igru iznutra. Možda on nije ni pravi igrač, već neka vrsta virtuelnog duha koji nas posmatra i ćuti. Njegov moto verovatno glasi: „Ako ne vidite, ne znači da nisam tu.“
Kao neki misteriozni ninja ulazi u igru, i nestane kao duh! Možda on trenira za neku novu PUBG ligu „Nulti angažman“, ili je samo rešio da se bori protiv stresa pasivnim igranjem. Šta znam, ali kad se pojavi, svi se pitaju da li je tu ili je samo hologram.
O njima ima po jos nesto sladunjavo i dramaticno ali drugom prilikom.
🌸🌸🌸Slobodna, — i bez 'ovo bi, ono bi'!
Razmišljam večeras, dok malisani mi trčkaraju po kući, a ja se smeškam sama sebi... kako je zapravo predivno biti van veze. Slobodna. Bez onih famoznih muških rečenica:
– „Ovo bi trebalo ovako…“
– „Zašto si to lajkovala?“
– „Ko ti je taj u komentarima?“
– „Zašto nisi odgovorila već tri minuta?“
HELLO?! !
Jer, realno nekako s momcima danas ide sve komplikovano. Ili ne znaju šta hoće, ili znaju pa bi da ti to objasne na način koji samo njima ima smisla. Ili se previše trude, pa izgleda kao da popunjavaju formular za brak. Ili su potpuno neosetljivi pa misle da si robot bez emocija.
I tu onda shvatiš: čekaj malo, pa meni je baš dobro ovako!
Niko me ne davi. Niko me ne prati. Niko ne traži šifru od WiFi-ja i mog srca. 😂
Mogu da igram kad hoću, da gledam šta hoću, da čuvam decu i pišem blog dok mi Nexon bocka random igrače, a Nebitni meditira u PUBG kutiji!
Ta sloboda… e to je moj tip ljubavi. Free life je moj romantični ideal. Sloboda da budem svoja, da budem neozbiljna kad mi se hoće, da obučem pidžamu u 18h i da mi niko ne kaže „zar opet“. Sloboda da mi jedini “zvuk poruke” bude onaj kad mi dođe loot u igri!
Zato, dragi moji, ako ste solo slavite to! Ako niste, razmislite dva puta da li ste zapravo 😄 Jer kada si sama, nisi usamljena već si svoja.
I na kraju krajeva ljubav mog života trenutno nosi ruksak level 3 i zna da kampuje bolje od većine muškaraca koje sam upoznala.
😀🤣
📖 05. jul 2025. | 18:52
✨ Tihi dan za čistu misao
🪞 Raspoloženje dana:
Neutralno. Umireno. Uspavano, ali ne teško – više kao da sam obgrlila pauzu. I rekla sebi: ne moraš ništa danas.
🌸 Dnevni tok misli:
Danas sam se probudila... bez posebnog osećaja.
Ni tuga. Ni sreća. Ni nervoza. Ni radost.
Samo neutralnost – retko stanje koje možda najviše govori o unutrašnjem miru.
Prošetala sam do prodavnice, pospremila stan, malo se ispružila i pustila dan da se sam razliva po meni.
Nisam imala volje za igru, čak ni za PUBG koji mi je često bekstvo, rasterećenje. I nisam se naterala.
Samo sam dozvolila sebi da budem – ovako tiha, usporena, neobavezujuća.
I istina je – prija.
Ova tišina nije dosadna, nije usamljena.
To je tišina u kojoj je glava čista, srce bez nemira, dah u svom ritmu.
Svet ne mora svakog dana da bude pun buke i događaja.
Ponekad je dovoljan jedan dan bez haosa, bez analiza, bez emocija koje te preplave.
Ponekad je najviše što možeš sebi da daš: dan u kom se ništa veliko ne desi – a ti si opet miran.
Trenutak za sebe:
Tišina. Čista posteljina. Oprani tanjiri. Uredan prostor. Bez poruka. Bez vesti. Samo ja. I dan koji me nije terao da budem išta više od onoga što već jesam.
🌙 Noćna nota za kraj...
Verovatno ću sad nešto pojesti, možda i otvoriti PUBG – ali realno, veća je šansa da ću pustiti neki film, staviti sve na off, ugasiti svet i ljude, i pustiti telo da samo zaspi.
Bez zvukova notifikacija. Bez nepročitanih poruka.
Samo ja, mir i san koji dolazi kao zagrljaj.
Jer i to je briga o sebi:
odabrati tišinu umesto buke.
📖 09. jul 2025. | Jutro
Raspozozenje dana:
Uspavano, ali blago. Kasnije buđenje, ali ne i griža savesti. Neki dani jednostavno traže da ih dočekamo sporije.
🌸 Jutarnji tok misli:
Kao i svaki dan – moj dnevnik i ja.
Danas nisam započela kao domaćica, već više kao neko ko je sebi dozvolio da malo duže bude među snovima.
I ne zameram.
Jer ako ustati kasno nije greh, onda zašto bismo sebe grizli zbog toga?
Kad sam otvorila oči, stomak je rekao prvo: GLADNA!
A ja, još poluuspavana, već gnjavim mog malog sestrića – mališan, moja dusa.
Daje mi ritam dana, nežno i veselo, kao da je svaki osmeh dovoljan da se dan pokrene.
Danas sam poželela jednu sliku. Ali ne bilo kakvu.
Ne onu “klasičnu” sa osmehom za druge.
Već onu koja nosi moju notu. Koja u očima ima nešto što ja vidim – svoju posebnost.
I znate šta? Našla sam je.
Jednu. Ali vrednu.
Napolju je sve toplije, leto ljubi asfalt, a ja sam sad baš tu – u toj zlatnoj zoni između jela, odlaska, šetnje...
A onda se vraćam –
vama.
Redovima.
Misli još imam, čekaju da budu napisane.
Jedne od
❌ Izbrisan PUBG
📞 Pozivi iz prošlosti
Ljubim vas 🌸
📝 Vaša Tatjana
📖 10. jul 2025.
✨ Julski dnevnik i ja
Malo sam bila odsutna od novina, i nekako – svesno.
Postoji to nešto tiho u meni što zna da kad se povučem, to nije slabost nego izbor.
Ovaj put povukla sam se iz gejma, PUBG je iza mene.
Ugasila sam sve kontakte, sve misli, sve one svetove koje sam gradila u sobama koje nisu bile stvarne.
Sve ono što sam u nekim momentima videla i čula u Cheer Parku ostavilo je gorak ukus.
Toliko neispunjenih osoba, praznih rečenica, skrivenih loših namera, izgovora iza avatara.
I to nije više bilo moje mesto.
Umesto toga, okrenula sam se šetnji.
Ispunjenijim razmišljanjima.
Tišim večerima.
I miru koji dođe kada staviš telefon na sto i više ne proveravaš ko je online.
Trenutno sam kod kuće.
Pospremam stan.
Ne kao neko ko mora, već kao neko ko se vraća sebi.
Kao da svakim složenim stvarima oko sebe slažem delove sebe unutra.
Ovo leto je drugačije.
Ne žurim da budem dostupna svima.
Biram da budem dostupna sebi.
Zabeleženo uz kafu i tišinu
Tatjana
