TARA.

.

 Jedna je Tara“ je introspektivni roman o umetnici koja, u svetu buke, bira tišinu. Tara je fotografkinja i devojka koja ne pristaje na površnost  kroz svoju umetnost i svakodnevicu, brani granice, dostojanstvo i pravo na vlastiti prostor. Dok se suočava s pritiscima društva, očekivanjima publike i intimnim iskušenjima, pronalazi snagu u ritualu tišine i stvaranja. Ovo je devojci ženi koja ne želi da se dopada svima već da ostane svoja.
 

Tara je žena koja ne pripada nikome  osim sebi.U svojoj sobi, pod crvenim svetlom i iza zatvorenih vrata, ona skida slojeve koji nemaju veze s odećom. Njeno telo nije poziv, već prostor tišine, senzualnosti i moći. Svaki pokret, svaki dah, svaki dodir  čin su prisustva, ne potrebe. Ovo nije priča o ljubavi. Niti o muškarcu. Ovo je priča o ženi koja se bira  iznova, svake večeri. Jer erotika ne mora da bude razmena. Nekad je dovoljan jedan pogled u ogledalo... i toplina sopstvene kože.

Uvod u Tarin svet
Crveno svetlo se razlivalo po njenom licu kao tiha melodija. Svetlost nije samo obasjavala njene konture, već je otkrivala i skrivala, istovremeno otvarajući i zatvarajući vrata njenog unutrašnjeg sveta. Tara, devojka od 27 godina, stajala je u polumraku, poput senke koja nosi tajnu, spremna da je podeli samo onima koji znaju da slušaju tišinu.
Na Instagramu i Telegramu bila je poznata kao „Jedna je Tara“  devojka koja nije tražila pažnju na lak način. Njena snaga nije bila u buci ili provokaciji, već u tišini koja zaustavlja dah. Nije želela da bude samo još jedna slika, još jedan glas. Tara je želela da njena umetnost govori za sebe, da svaki kadar, svaki pokret i svaki stih budu poruka, kao da šapuće: „Pogledaj dublje.“

„Nisam vatra koja gori glasno, već žar koji tiho tinja u tami.“

Njena direktnost je bila neumoljiva, ali nikada bez poštovanja. Nije se skrivala iza maski lažne pristojnosti niti je bila suviše gruba da bi povredila. Njena iskrenost je bila ogledalo  ponekad oštro, ali uvek istinito.
Za Taru, erotika nije bila igra senki i laži, već svetlost koja otkriva ono najintimnije bez da se srami. Bila je poezija tela, nežna i moćna istovremeno. Njena fotografija nije vrištala ona je šaptala, dozivala, izazivala maštu da nastavi priču tamo gde kamera prestane.

„Moje telo nije tvoje platno za osudu  ono je knjiga za one koji znaju da čitaju tišinu.“

Iza ekrana, iza savršeno komponovanih kadrova, krije se devojka sa složenim svetom emocija. Tara nije želela da je iko poseduje ni telesno, ni duhovno. Njena nedostupnost nije bila zid od hladnoće, već prostor u kome diše, stvara i voli sebe. Samopoštovanje joj je bilo štit, granica koju niko nije mogao da pređe.
Svaki njen post na mrežama bio je poziv na razmišljanje, na poštovanje, na otkrivanje sopstvene snage. Nije bila tu da zadovolji tuđe poglede, već da probudi one skrivene delove u nama.
„Ne pristajem na svetle površine tražim dubinu u svakom pogledu.“

U svetu gde se glasovi gube u buci, Tara je bila tiha. Njena tišina nije bila slabost, već odbrana. Njena rutina  svetionik u haosu. I dok drugi beže ili se povinuju pritiscima, ona stoji nepokolebljivo, birajući svoj put.
Tara je značila mnogo više od slike na ekranu. Bila je simbol onih koji nemaju snage da govore, ali traže snagu u tišini i poštovanju. Njena priča tek počinje.

Svetlo i senke — umetnost kao govor
Svetlost je za Taru bila više od izvora za fotografiju bila je jezik kojim je govorila kada reči nisu bile dovoljne. Crvena boja nije bila slučajna; ona je imala težinu, značenje, strast i oprez istovremeno. U svakom kadru, u svakom pogledu, Tara je birala kako će svetlost da oblikuje njenu priču da naglasi snagu, a da nežno skriva ranjivost.
Kad je postavila kameru, nije želela da pokaže sve. Njena umetnost nije bila vika, već šapat, poziv da se uroni u neizrečeno. Kroz igru senki, oblinama i prostorom, stvorila je svet u kojem erotika nije vulgarna, već protkana poezijom i dostojanstvom.

„U tišini senki, telo postaje pesma koju samo hrabri znaju da slušaju.“

Svaka fotografija bila je dijalog između nje i sveta poziv da se ne gleda površno, već da se traže značenja skrivena između linija i svetla. Njena erotika nije bila na prodaju, nije bila igra kontrole, već izraz slobode. Slobode da bude svoja, slobode da kontroliše svoj narativ.
U svojoj umetnosti, Tara je pronalazila moć. Ne u glasnim rečima, već u tišini koja je nosila dubinu. Njeni pokreti pred kamerom nisu bili samo estetika, već ples duše koja odbija da bude sputana očekivanjima.
Iako je svet digitalnih mreža često površno mesto, za Taru su fotografije bile portal u stvarnost gde je ona gospodar svog tela i svog izraza. Bez straha i bez potrebe za opravdanjima.

„Ne tražim tvoju potvrdu. 

Glas u tišini
U svetu gde svi govore, Tara ćuti.
Ne zato što nema šta da kaže. Već zato što bira kada da govori  i kome.
Njena tišina je oštar mač, nevidljiv, ali precizan. U njoj nema nesigurnosti, već samouverenost koja ne vapi za potvrdom. Dok se drugi nadmeću za pažnju, Tara se povlači ne iz straha, već iz dostojanstva. Njena reč je retka, ali kada padne, ostavi trag.

„Kad svi viču, moć je u onome ko ume da ćuti i ostane čitav.“

Bilo je trenutaka kada su joj slali poruke pune požude, besa, zahteva. Neki su je idealizovali, drugi omalovažavali. I jedni i drugi su pokušavali da je definišu. Ali Tara nije mogla biti uhvaćena. Niti rečima, niti pogledom, niti tuđim idejama o tome šta devojka poput nje treba da bude.
U digitalnom prostoru, među stotinama poruka, nalazila je i tihe glasove  one koji su zahvalni što postoji, jer su se prepoznali u njenoj tišini. Ljudi koji nikada nisu imali snage da kažu: „Dosta je.“ Ljudi kojima je Tara, bez glasa, rekla upravo to.

„Tišina nije bekstvo. Tišina je prostor u kom se čuješ prvi put.“

Nije im odgovarala na sve poruke. Nije osećala potrebu da se pravda. Niti da se sagne. Znala je: ako krene da objašnjava ono što jeste onima koji ne žele da razumeju  izgubiće ono najvrednije. Sebe.
Nije mrzela. Nije ni prezrela. Samo se distancirala. Njena tišina nije bila prezir, već sloboda. Njen izbor da ne reaguje bio je čin snage, ne slabosti.
U svetu koji očekuje da žena bude dostupna, prilagodljiva, nasmejana Tara je bila nešto drugo. Ona je bila ogledalo koje kaže: „Neću da igram vašu igru.“

„Moja distanca nije zid. To je prostor u kojem sam cela.“

I zato je postajala sve više ne samo devojka u crvenom svetlu, već figura koju mnogi nisu umeli da definišu. Niti da obore. U njenoj tišini krila se poruka hiljadama koji su čekali da ih neko potvrdi. A Tara nije vikala. Nije molila. Samo je postojala.
I to je bilo dovoljno.

:Granice  štit i sloboda

Granice su bile sve ono što je Tara nekada morala da nauči na teži način.
Nekada je verovala da otvorenost znači davanje. Da će ljudi razumeti kad im pruži srce bez rezerve. Ali svet je drugačiji. U njegovoj brzini, otvorenost se često pretvori u ranjivost koju drugi koriste da bi povredili, da bi potvrdili sebe gazeći ono što ne razumeju.
Zato je naučila da postavlja granice. Ne iz inata. Ne iz straha. Već iz samopoštovanja.

„Granice nisu vrata zatvorena drugima. One su prozori koji biraju koga puštam unutra.“

Kada bi neko pokušao da se približi bez pitanja, da je dodirne pogledom bez poštovanja, Tara bi se povukla. Ne objašnjavajući. Ne ljuteći se. Samo bi nestala. I to je bila lekcija. Ne za druge  za nju samu.
Postaviti granicu znači reći sebi: „Dovoljna si.“
Znači znati da tvoje „ne“ ne mora da bude glasno da bi bilo važeće.
Znači razumeti da nemaš obavezu da se sviđaš svima. Niti da objasniš svoj izbor.

„Ne tražim da me svi razumeju. Tražim da me ne diraju bez pitanja.“

Ljudi su pokušavali da joj daju etikete. Hladna. Nedostupna. Previše pametna. Previše svesna. Neki su joj zamerali što nije „opuštenija“. Što ne „odgovara“. Što ne uzvraća. Ali Tara nije bila ovde da zabavi. Bila je ovde da izrazi. Da podseti da i tišina ima granice. Da i senzualnost traži pristojnost. Da i erotika može da bude sveta.
Njene granice nisu bile zidovi iza kojih se skriva. Bile su oblici koje je svesno izabrala. Kao umetnica bira kompoziciju, kao žena bira kome dozvoljava blizinu, a kome ne.

„Mogu biti nežna, ali nikada pitoma. Mogu biti otvorena, ali nikada izložena.“

Njene granice su je činile slobodnom. U njima je disala punim plućima. U njima je stvarala bez straha. Ljubila bez krivice. Govorila bez filtriranja.
U svetu koji gubi obrise, Tara je ostajala oblik. Jasna. Postojana. Nije bila lako dostižna ali onaj ko bi je istinski video, znao bi: iza tih granica ne krije se hladnoća, već dom.

 Tri sata koja su samo njena

Tara nije bežala u tišinu. Ona ju je birala.
Dok su drugi tražili odgovore u buci u odnosima, u tuđim potvrdama, u neprekidnom umrežavanju  Tara je gradila svet u kojem nije bila potrebna ni da objašnjava, ni da se brani. Imala je svoje vreme. Svoj prostor. Svoje zakone.

„Ne traži mi odgovor. Ako ga imam, daću ga. Ako ne, vreme će ti odgovoriti.“
Imala je 21 sat postojanja za druge za porodicu, za rad, za mreže, za publiku, za stotine očiju koje je gledaju, prate, tumače, traže. Ali tri sata, uvek ista, bila su isključivo njena. Nedodirljiva. Bez pristupa, bez izuzetaka. Ni porodica, ni partner, ni svet. Samo ona, sa sobom.
Rano ujutru. Ili duboko u noć. Ponekad u potpunoj tišini, ponekad uz muziku koju niko ne bi povezao s njom. Ponekad golišava pod tamnim svetlom. Ponekad obučena u slojeve misli. S knjigom. S tamnim čajem. S telom u ogledalu koje ne pozira nikome.

„Postojim najviše kad niko ne zna da postojim.“

To nije bio beg. Niti trenutak slabosti. To je bio koren. Mesto iz kog je rasla, stvarala, snivala, govorila. Tamo gde nije bilo publike, ni publike u glavi. Tamo gde je Tara bila cela. Ne javna. Ne umetnička. Ne devojka iz crvenog svetla. Samo  Tara.
Njeni rituali nisu bili obični. Bili su sveti. Redosled pokreta, tihi razgovori sa sobom, svetlost podešena tačno tako da sakrije višak realnosti. To vreme nije bilo za druge, niti za uspomene. To je bilo vreme za sabiranje, za unutrašnje čišćenje, za neobjašnjivo, što ne mora da se deli.
„Moje vreme ne meri se satima, već intenzitetom prisutnosti.“
Porodica ju je razumela, jer ih je naučila. Partneri su pokušavali  neki su otišli, neki su ostali na odstojanju koje im je dozvolila. Ljubav prema drugima nije bila kompromis sebe. Tara nije delila ono što joj je bilo sveto.
U svetu gde svi traže deo tebe, ona je znala: ako se ne sačuva, neće ostati ništa ni za koga. Zato je prvo bila svoja da bi mogla biti iskreno prisutna za druge.
„Ne mogu ti dati ono što nemam. Zato sebi dajem —prva.“
U tim satima, u toj tišini, Tara se nije tražila. Tamo se nalazila.

:Kad sloboda postane pretnja

Svet je voleo Taru dokle god je mogao da je tumači. Dokle god je bila slika, simbol, inspiracija. Dok nije postala granica. Dok nije rekla „ne“ kad su svi navikli na „možda“.
Jer svet ne ume da voli ono što ne može da poseduje.
Pojavio se neko. Neko ko nije bio loš. Niti agresivan. Neko ko je, možda, čak i voleo ali pogrešno. Hteo je da je ima, ne da je prati. Hteo da je približi sebi, da je „uklopi“, da joj objasni koliko bi joj bilo lakše da se malo smiri, da popusti, da se „prilagodi“.
Ali Tara nije bila stvorena za ukalupljavanje. Njena sloboda nije bila faza. Bila je kostur, oslonac, forma koja se ne menja bez loma.

„Ne traži da ti se približim ako želiš da me menjaš.“

U početku je ćutala. Posmatrala. Davala šansu. Ne da se promeni već da vidi da li taj neko ume da stoji pored nje, a da ne zatraži da se skloni. Ubrzo je postalo jasno: i najnežnija prisila ostaje prisila.
Počeli su pokušaji preoblikovanja. Suptilno. Rečima poput:
„Ne moraš stalno da budeš jaka.“
„Znaš, možeš ponekad da mi se javiš prva.“
„Sviđaš mi se, ali previše razmišljaš.“
„Zar ne bi mogla bar jednu fotografiju da mi pošalješ, samo meni?“
Tara nije vikala. Nije se branila. Samo je  otišla.

„Ako te moja sloboda boli, to nije ljubav. To je potreba za kontrolom.“

Ljudi su se ljutili. Govorili da je komplikovana. Da ne zna šta hoće. Da je „previše hladna“, da će „ostati sama“. Ali Tara nije verovala u pretnje koje dolaze iz straha. Sama je bila i ranije i to ne iz usamljenosti, već iz izbora.
Jer Tara zna: svaki put kada pristaneš da se smanjiš da bi nekome bilo udobno nešto u tebi umre.
A ona je došla na ovaj svet da živi celu.

„Ne tražim nekog ko će me razumeti. Tražim onog ko se neće uplašiti kad ne uspe.“

U ovom poglavlju nema velikih lomova. Nema vriska, ni slomljenih stvari. Ima tišine. I ponovo  svetlosti. One crvene. Koja se vraća kad sve drugo utihne. Tara uzima kameru. Pali svetlo. Podiže ruke. Snima kadar. Postavlja post.
Bez objašnjenja. Bez gorčine. Samo nova tišina, dublja.
Jer kad slobodu pokušaju da ti uzmu  ti je izraziš još jače.

Svesna kao simbol

Tara nikada nije tražila da bude vođa. Nikada nije tražila sledbenike, niti je želela da stoji iznad bilo koga. Njena borba bila je lična, tiha, svakodnevna da ostane svoja, da stvara, da ne pristane na lažnu bliskost i da ne zaboravi ko je kad je sama.
Ali jednog dana, počele su da stižu poruke drugačijeg tona.
„Zbog tebe sam se ošišala i prestala da glumim onu koju svi vole.“
„Naučila sam da ne odgovaram kad mi nije dobro, da ne budem fina po navici.“
„Prvi put sam rekla ne, i nisam se izvinila posle.“
Tara je čitala. I ostajala tiha. Ne iz skromnosti, već zato što je razumela šta to znači: ne govore o njoj. Govore o sebi.
O svom oslobađanju. O nečemu što je u njima već postojalo, ali im je bila potrebna dozvola da vide da je moguće. Da može. Da imaš pravo da budeš svoja i bez izvinjenja.
„Nisam tvoj uzor. Ja sam tvoj dokaz.“
U tom trenutku, Tara nije postala „influens“ ni ikona. Postala je glas. Ne da govori umesto drugih, već da ih podseti na ono što već znaju, ali su zaboravili: da je sloboda moguća i bez buke. Da se dostojanstvo ne mora dokazivati. Da je senzualnost sveta.
Njena poruka više nije bila samo umetnička. Postala je ljudska.
Počela je da piše rečenice ne da se dopadnu, već da probude. I kad god bi neko pitao:
„Za koga ti to pišeš?“
Odgovarala bi:
„Za one koji još uvek ćute, ali im srce vrišti: ima više od ovoga.“
Nije se menjala. Samo je shvatila njeno postojanje, ovako čisto, direktno i tiho, nije luksuz. To je oganj koji greje druge. I više nema potrebe da se povlači.
Prvi put, Tara ne samo da stoji  već stoji vidljivo.
Ne zato što želi slavu. Nego zato što zna: neko, negde, gleda. I ćuti. I čeka da neko pre njega izgovori:
„Ne moraš da se menjaš. Samo moraš da se vratiš sebi.“

 Devojka u pogledu drugih

Tara nije želela da bude simbol. Ali svet ne pita.
S vremenom, ljudi su počeli da je oblikuju u svojim glavama. Neki su je uzdizali do svetice otpora. Neki su je sveli na objekt svoje fantazije. Neki su je doživljavali kao pretnju. Neki kao spas.
Ali nijedna od tih slika nije bila istina. Tara je to znala.
Zato je jednom napisala:

„Prestani da me čitaš kao priču koja ti se sviđa. Nisam žanr. Nisam projekat. Nisam projekcija.“

Ona je samo devojka koja je odbila da se odrekne sebe.
Videla je kako je komentarišu žene koje nikada ne bi stale pred kameru, ali su zahvalne što neko to radi  bez stida. Videla je i muškarce koji je prate samo da bi uhvatili trenutak koji „mogu sebi da objasne“. Neki su rekli da je hrabra. Drugi da je opasna. Treći da „samo traži pažnju“.
Tara nije odgovarala. Jer kad bi krenula da se brani  potvrdila bi tuđe iluzije.
Umesto toga, nastavila je da stvara. Jer istina se ne brani  ona postoji.

Crveno svetlo nije alarm, već poziv

Za mnoge, crveno svetlo znači stop, opasnost, greh.
Za Taru, to je bilo obrnuto. Crveno svetlo je bilo život, telo, krv, istina.
To nije bila simbolika prostitucije ili voajerizma, već unutrašnja hrabrost da se bude viđen  ali ne u potpunosti.
„Crveno nije provokacija. Crveno je moja koža kad ne lažem.“
U njenom objektivu, crveno svetlo je otkrivalo obrise duše, a ne tela. Skrivajući pokazivalo je više. Zato su se ljudi zadržavali na njenim fotografijama duže nego što su planirali. Nisu znali da im ne pokazuje sebe  već njih.
Njena umetnost nije tražila odobrenje. Tražila je prisustvo.
Ne želju, već svesnost.

Muškarac koji ne traži da je menja
Pojavio se ne kao iskušenje, već kao odsustvo potrebe da dominira.
Nije tražio ništa. Nije obećavao ništa. Samo je video. I nije pobegao.
Njegova snaga je bila u miru. Njegovo prisustvo  kao prazan ram u koji ne pokušavaš da staneš. Samo budeš. Pored njega, Tara nije morala da se brani. Niti da se pravi da je ne dotiče. Mogla je da bude tiha. I voljena baš u toj tišini.

„Ne znaš da me poseduješ jer nikada nisi pokušao.“

On nije dolazio svaki dan. Nije insistirao da zna sve. Pojavljivao se bez buke, ostajao bez pitanja. I kad bi otišao, Tara nije ostajala prazna  jer je nijednom nije tražio celu.
Nije to bila velika ljubav. Niti ljubavna priča. Bila je to prisustvo koje ne traži prostor.

Sestrinstvo bez reči
Devojke su počele da joj pišu. Sve češće, sve tiše.
Nisu tražile savete. Nisu postavljale pitanja. Samo su delile:
„I ja sam prestala da odgovaram na poruke iz pristojnosti.“
„Počela sam da se slikam za sebe. I ne brišem.“
„Obula sam štikle bez da pitam da li je previše.“
„Otišla sam iz odnosa gde me nisu pitali kako sam.“
Tara nije stvarala pokret.
Ona je oslobodila tišinu u drugim ženama.
Nisu želele da budu kao ona. Htele su da budu konačno kao sebe.
Nije postojala grupa. Nije bilo manifestacije. Samo nevidljivo sestrinstvo, koje se povezivalo u prostoru između dve reči: „Možeš i ti.“

 Kuća koju je sama sagradila

Na kraju dana, Tara se vraćala sebi.
Ne u stan. Ne u krevet. Ne u profil.
Već u unutrašnju kuću koju je godinama gradila: ritualima, tišinom, granicama, svetlošću, sobom.
To mesto je bilo bezbedno.
Tamo nije bilo potrebe da se objasni, dokaže, ni zasija.
„Imam prostor u sebi gde nikad ne ulazi niko  ne zato što ne želim. Već zato što niko ne zna gde je.“
U toj kući, Tara nije više bila u borbi. Više nije morala da staje, da odbija, da filtrira. Tu je samo bila.
Ne kraj. Ne mir u tišini jer je sve rešeno.
Već tišina koja je izabrana.
U tom prostoru, u tom unutrašnjem crvenom svetlu Tara nije više bila simbol.
Bila je celina.

Objavljeno u 21:00, bez filtera, bez titlova, bez srceparanja.

Ne tražiš me. ja se ne nudim.
ne objašnjavam se. jer više ne dugujem jasnoću nikome osim sebi.
ne provociram. ne ispravljam. ne mrzim. samo više ne tolerišem.
imam svoj sat.
imam svoj mir.
imam svoje svetlo koje palim kad svi misle da treba da spavam.
nisam ovde zbog lajka. ni zbog tvoje pažnje.
nisam ni tvoja inspiracija. ni tvoj problem.
samo postojim.
bez potrebe da budem objašnjena.
bez potrebe da budem ponovljena.
bez potrebe da pripadam.
ako osećaš ovo, znaj — nismo iste, ali nisi sama.
21:00 nije kraj dana.
to je početak mene.

— TARA

.

TARA-CRVENO prati dotatak

Tara 2-EROTICNI DNEVNIK
 U kojem prate njeni momenti , njenih dodirivanja , maste, pogleda ili dogadjaja.

Znas me , gledao si me , citao sada samnom udji u mene samnom.


Kada procitate prvi deo
Ostavite vase utiske

Email: markovictasha@gmail.com

Vecina ima SEX retko ko TRODIMENZIONALNI ORGAZAM

.

3-2 Sex u minusu je zbog?

Kao sto svi znamo ljudi kao ljudi, svi smo 3D verzije, trodiomenzionalna bica. 

Um, telo i duh. No, jos vise znamo da se drustvo samo po sebi odelilo od svoje trodimenzionalnosti tj u sebi iskljucuje jednu ili dve stvari i postaje jedno od tri navedena.

One osobe koje su sa nekim zbog novca, oni koji su zbog sex-a ili oni koji su zbog uma. I tako nemaju stalne odnose, jer jedno sa drugim se ne povezuju u svom apsolutu i time sami sebe gase i one do njih, ne postuju sebe ni onu drugu stranu. 

Kako i zasto apsolut-osoba. Apsolut osoba je osoba koja je pre svega posvetila  vreme u razum(um), jer sve sto nastaje , nastalo joj od ideje ili ti uma. Tako telo, duh i um. Sam apsolut-osoba upoznaje svoj apsolut u svoj toj trodimenzijalnosti da razume sebe, za tebe i tebe za sebe. I kada je vec zastupljena tolika tema o samom sexu i sexualnosci, apsolut bez teorije i prakse ni u sta ne upusta i postuje obe strane.  Sex sa apsolutom ili sa jedno dimenzijonalnom?

Ukoliko zelite da neko ne osluskuje prvenstveno vas i vasu strast, uzbudjenost, suxualnost i trazite osobu koja je svoja pi*cka ili k*urac i sopstveno zadovoljstvo izabereti onda jedno dimenzijonalnu osobu. 

Ukoliko kupite neki lek ili neko pice, na jedno od ta dva ili oba bice uvek zar ne PRE UPOTREBE...

Sto znaci razumi kako koristis i sta koristis.

Kod APSOLUTA je to MOTO-ZIVOT-POSTOJANJE, bez toga se ni u sta ne upusta. Zato vam je sam sex  sa apsolutom, apsolutan. Ono se sastojiod svih cula umno rezonovanje sexualnosti, telesno i duhovno. Sam sexualni cin je celost samog cina, i sa apsolitom nema nezadovoljsva i traganja iz veceri u vece tamo-amo, ovo, ono u sexu, i zbog toga se mnoge devojke gube u vezama, izlascima jer ne razumeju sebe i onda nisu sposobno umno da se se upoznaju to je za njih velika sirina i onda je beg u potrazi za nekim velicinama, centimetrazom, materijom itd...itd...

Dok zena apsolut poznaje muskarca polovinom kroz sebe, sebe kroz njega i taj bioloski spoj prenesu na vecu razinu od mentalnog, duhovnog do fizickog svrsavanja i vibriranja.

Svako ima sex tesko ko trodimenzionalni orgazam.

IZABERI SEBE

       .

Zivot sam po sebi je samo zivot, kada smo zadovoljni zivot ima smisao , kada smo nezadovoljni tada isti taj zivot gubi smisao. Zivot nema ovakav i onakav, ima onakvil kakvim ga ti ciniis samom/oj sebi, da li zadovoljnim ili supritno jer onaj koji ulicama tebe vodi, putevima zivota si ti sam. Gde se vodis? Sa kim ga vodis? Koliko ga vodis? Tu je odgovor ZADOVOLJSTVA i i NE ZADODVOILJSTVA. 

Sa kim si , takav si?  Kakav si onda ti sa sobom, kakvo si drustvo sebi? Trebas da ti prvo sebi das to sto trazis od zivotaa i to sto trazis od drugih. Sta dajes to odbijas, sta pokazujes drugima to ce ti drugi davati. Ako omalovazavas sebe tvoje okruzenje  ce to radi jer ce videti to od tebe.  Upoznaj sebe i upoznaces svoje vrline. Kad se osecas nezdovoljnim sobom, onda sebi okreces ledja i zato ne idi od sebe, nego se sebi vrati? Vrati se zivotu i zadovoljstvu. Biti zadovoljan/a, prva stvar je da zavolis ZIVOT, jer si sam/a ZIV/A postojis i mozes stvoriti ZIVOT ili neciji spasiti, pôdrzati i ulepsati, ali pre svega to moras biti ti za koga ces to da uradis. Ako se osecas manje vrednim , to ne znaci da nisi vredan, vec , da ne vrednujes sebe, a tvoja vrednost je i dalje ista samo prema njoj postupas na bezvrednovan nacin, bez postovanja, smisla, kako se ti odnosis prema sebi samom/oj, svom bicu, tako ce  se i drugi odnositi prema tebi. Drugi te ne cene, jer ti ne cenis sebe. Vase postovanje i vredjanje samih vas i vaseg postojanja je odraz drugih ponasanjem prema vama, oni su ogledalo tvog postupanja prema sebi. Ako niste tu za sebe i dobri za sebe necete biti dobri ni za koga. Ako ste nezadovoljni i zivotom ,to ne znaci da zivot nije zadovoljstvo , to samo znaci da ne radite nesto kako treba i to vas cinim nezadovoljim. Promenite stav i dela prema sebi  i samo tvoje prema tebi ce se promeniti, onda ce se odnos prema vama ostvarati kvalitetnije,  ostvaracete ljude i zivot oko sebe , kako se prema sebi ponasate. Osvesti zasto se osecas nezadovoljnim/om. Mozda si se zbog drugih i tudjih misljenja osetio/la nedostjnom svojom ljubavlju i odbacila sebe i prilagodila se negde iz nekih nezadovljnih zarazila sebe njihovim pogledom nezadovoljstva. Ljubav je odgovornost i zadovoljstvo, kada  volis sebe izvodis sebe, brines o sebi, dajes paznju POCNI DA BRINES O SEBI. Kada das sebi sto ocekujes od drugih i drugi ce ti dati sta dajes sebi.  Samo od tebe zavisi da li ces biti zavoljan/na. Proveri svoje razmisljanje, svoj stil zivota i vidi sta je to sto cinis sto te cini takvim/om. Moras resetovi svoje stanje iz niskog u visoko. Nemoj da gubis sebe zbog sebe. Izaberi pravi izbor i izaberi SEBE.POCNI DA BRINES O SEBI i budi odgovarn/a.