Tatjana Crveno svetlo, blaga erotika, sloboda izraza
Mnogi su gledali, ali nisu videli. Mnogi su se zaustavili na jednom kadru, jednoj fotografiji pod crvenim svetlom, i ostali na površini. Videli su telo, ali nisu prepoznali poruku. Videli su donji veš, ali nisu osetili kontekst. Za njih je to bila samo fotografija blage erotike, nešto što nazivaju "Red Light Mild Erotic". A u stvarnosti, to je bilo mnogo dublje, mnogo slojevitije.
Ta slika nije bila ni prosta, ni eksplicitna. Ona je bila simbol. Bila je moj razgovor sa sobom, sa društvom, sa normama koje nas ograničavaju, sa slobodom koju tražimo. Bila je čin hrabrosti i trenutak samospoznaje. Taj kadar nije predstavljao izloženo telo, već emociju. Bio je to iskreni izraz identiteta, ranjiv, ali snažan.
U društvu koje voli da deli ljude na krajnosti, gde si ili svetica ili grešnica, ja sam izabrala da budem ono što jesam. Autentična. Odabrala sam da istražujem nežnu stranu erotike. Da spojim umetnost i senzualnost bez potrebe da pređem granicu vulgarnosti. Moja fotografija nije bila provokacija zbog pažnje, već izraz lične istine. Ona je bila nežna i smela u isto vreme, iskrena i svoja.
Ali nisam bila samo taj trenutak pod crvenim svetlom. Nisam bila samo kadar uhvaćen u objektivu. Pisala sam, slikala, radila na temama koje nadilaze fizičko. Iza svake reči, svake boje, svakog pokreta i svakog pogleda, nalazila se misao, emocija, iskustvo. Bila sam više od onoga što se vidi. Bila sam sadržaj, značenje, unutrašnji svet. Bila sam pogled iznutra, a ne samo spoljašnja slika.
Zato ne pokušavam da objašnjavam onima koji nisu razumeli. Možda ni ne mogu da im objasnim. A onima koji jesu prepoznali dubinu, njima nije ni potrebno objašnjenje. Jer istinska umetnost i iskrena emocija ne traže da budu razložene. One se osećaju. One se pamte. One ostaju.
Ako biste nekoga pitali za mene — za Tatjanu, za Tašu — teško da biste čuli da sam se posvađala s nekim, da sam nekoga uvredila, povredila, isključila. Nisam volela sukobe. Nisam ulazila u drame. Nisam se dokazivala rečima. Stvarala sam iznutra, u miru, u tišini, ali prisutno.
Možda će vam neko reći da sam retko govorila, da nisam uvek bila dostupna, da nisam koristila razgovor kao sredstvo izražavanja. Nisam volela beskrajne chat-razmene, nisam bila deo virtuelnih dijaloga bez granica. Ali to ne znači da nisam komunicirala. Komunikacija je dolazila iz mojih dela. Iz mojih slika. Iz mog izraza. Iz onog što nisam izgovorila, a jeste se osetilo.
O meni ćete možda čuti mnogo različitih utisaka, ali nijedan ne vodi ka lošoj nameri. Jer moja umetnost nije nikada nosila poruku povrede. Ona je bila refleksija sveta kroz moju dušu. Bila sam i ostajem spoj glasne tišine i tihe prisutnosti. Slika, kadar, svetlo, senka — to je bio moj jezik.
U mojim radovima, erotika nije postajala sredstvo šoka, već sloj izražavanja. Bilo je tu i nežnosti, i senzualnosti, i ranjivosti, ali sve u okvirima dostojanstva i poštovanja. Nikada nisam prelazila granicu dobrog ukusa, jer nisam želela da gledalac vidi samo telo. Želela sam da vidi priču, unutrašnje stanje, stav.
U svakom pogledu, u svakoj pozi, skrivala sam i otkrivala istovremeno. Bila sam ranjiva, ali jaka. Bila sam ogoljena, ali dostojanstvena. Bila sam tiha, ali prisutna. I upravo ta slojevitost bila je moj izraz.
Nisam vikala, ali sam govorila. Nisam se nametala, ali sam ostajala u mislima. Nisam bila svima dostupna, ali sam bila svoja. I to je, možda, najtiši ali najsnažniji oblik postojanja.
Kada procitate tekst napisite mi u DM
Kakva sam ja iza vasih ociju-iza kadra i ekrana?
