Tatjana... Tatjana... Tatjana...Bezbroj puta sam čula svoje ime —
ne kao poziv, ne kao nežnost,
već kao eho koji luta hodnicima
tuđih usta, tuđih namera.
Šaptali su ga u prolazu,
izgovarali poluglasno preko ramena,
dovikivali za leđima kao upozorenje ili optužbu.
I svi su znali — ili su mislili da znaju —
nešto o meni.
Ali istina je: znali su samo moje ime.
Tatjana.
I možda po koje slovo iz nečije poluistine,
nečijeg trača, nečije želje da se istina preoblikuje
po meri njihove zabave.
Hteli su da se odazovem.
Da poviknem zajedno s njima.
Da prihvatim njihovu igru:
da ogovaram,
da osuđujem,
da se povinujem.
Voleli bi da sam viknula nazad,
da sam odgovorila njihovim glasom,
da sam se promenila —
po njihovim pravilima.
Ali nisam.
I to ih je bolelo više od svega:
što sam ostala svoja.
Jer ne može niko,
koliko god želeo,
promeniti ono što je suštinsko.
Ne može se promeniti
osobnost.
Biće.
Istina koja živi tiho u meni,
dok oni viču napolju.
